Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja pr...

понедељак, 02. октобар 2017.

ARTUR DŽANOV (1924-2017)

 Ovog jutra sam saznao da je umro Artur Džanov, američki psiholog i tvorac Primalne terapije. Njegova knjiga "Primalni krik" (The Primal Scream, 1970) je svetski bestseler, a kod u Srbiji je prevedena 1980. ("Rad", Beograd).
          Ja mislim da je Artur Džanov najznačajni psiholog i psihoterapeut do sada. Zašto? Ako smatramo da je Sigmund Frojd rodonačelnik psihoterapije, one koja hoće da se bavi uzrocima, a ne simptomima, onda je, Džanov njegov pravi naslednik. Za razliku od neo-psihoanalitičara i ego psihologa, koji su Frojdovu psihoanalizu usmerili ka uvidu i osnaživanju ega, Džanov je psihoterapiju vratio na sam početak, na Frojdovo i Brojerovo otkriće da kada klijent emotivno proživi traumu iz prošlosti, on se oslobađa tegoba. Nažalost, Frojd i Brojer nisu našli sistematski način da bez hipnoze izvode ovu metodu, a nisu uspeli ni da otkriju dublju zakonitost koja je tu postojala, a to je da se sa klijentom mora ići dalje, od pojedinačnih traumatskih scena do dečijih potreba koje su ostale nezadovoljene i koje se mogu emotivno doživeti i tako zauvek razrešiti.
          Tako su Frojd i Brojer zalutali u toj šumi koju su činila klijentova sećanja, hipnoza koja je tada bila hit, traumatske scene, abreakcija, i nisu uspeli da "provale tajni kod" porekla neuroze. To je pošlo za rukom Arturu Džanovu. On je potvrdio da se ključ neuroze krije u detinjstvu, ali je otkrio i suštinu samog patološkog procesa: kada dete duže vreme ne dobija ono što mu (emotivno) treba, ono automatski potiskuje svoj bol zajedno sa svojom potrebom. Zatim se oko tog potisnutog bola i potrebe formiraju suptilne psihološke odbrane (kako bi dete moglo da nastavi da razvija svoje druge potencijale) kako bi se taj bol držao u nesvesnom.
          Primalna terapija je počela sa intenzivnim terapijskim tehnikama "razbijanja" tih odbrana i tu je bilo neverovatnih uspeha, uglavnom sa klijentima koji su već duže vreme imali psihoterapijsko iskustvo i mrežu uvida, pa sa sada u primalnoj terapiji dobili "kariku koja im je nedostajala". Međutim, novi klijenti, bez psihoterapijskog iskustva, nisu svi tako dobro reagovali na novu metodu koju je Džanov otkrio krajem 60-tih godina. Njegova tadašnja supruga Vivijen se brzo uključila u rad i povremeno je isticala svoj deo zasluge za otkriće Primalne terapije. Sredinom 70-tih godina, Džanov se razveo i na sudu je njegova dotadašnja supruga Vivijen dobila ekskluzivno pravo da se bavi primalnom terapijom u Americi, a Džanov je sa svojom novom ženom, France, otišao da živi i radi u Francuskoj. Primalni Institut u Parizu je bila druga faza u razvoju primalne terapije, pod uticajem evropske kulture i psihoterapije. Džanov kaže da je, zbog velikih poreza i troškova, posle nekoliko godina morao da zatvori Institut, i od početka 90-tih Džanov je sa France ponovo otvorio svoj centar, Primalni Centar u Los Anđelesu, koji je bio i edukativni centar i klinika za rad sa pacijentima.
          Džanov je, sa France, postepeno i bez velike pompe modifikovao metodologiju Primalne terapije, tako što se postepeno smanjivalo korišćenje agresivnih tehnika "razbijanja" odbrana, a uvodile mnogo suptilnije tehnike zaobilaženja odbrana i dolaženja do osećanja. Prateći literaturu iz te oblasti tokom svih tih godina, primetio sam da su i drugi psihoterapeuti, bilo da su u nekom trenutku radili kod Džanova, ili nezavisno od njega razvijali ono o čemu je on pisao, takođe sve više sticali uvid u problematičnost te Džanovljeve ideje da se odbrane moraju razbijati "silom i nasiljem" kako je on na jednom mestu u "Primalnom kriku" napisao. Kada sam ga pre par godina u emailu podsetio na toj njegov stav, on mi je odgovorio da su to bile "revolucionarne 60-te godine" i da je to napisao u duhu tog vremena.
          Nažalost, predrasude su pratilie Primalnu terapiju dugo posle "Primalnog krika", sve do danas. Stručnjaci i laici kritikuju "terapiju primalnim krikom", iako nikada nisu bili na terapiji, zbog njene grube metodologije, iako je ta metodologija davno napuštena. To znam jer sam 2007. bio na Primalnoj terapiji u Primalnom Centru.

(nastavak sledi...)

четвртак, 21. септембар 2017.

KADA OBIČNE DILEME POSTANU MUČNE

Dejan (20) je često zapadao u dileme kao što je da li da nastavi da gleda televiziju ili da radi nešto koristno za svoj život. To bi ga, zatim, vodilo u teško i mučno kajanje zbog svog propuštenog vremena u životu i uznemiravajućeg nezadovoljstva onim što je do tada postigao. 
Takva rastrzajuća osećanja su postajala toliko jaka da su mu potpuno kvarila dan i dovodila ga do očaja.

Tokom seanse on dolazi do otkrića da je to, u značajnoj meri, rezultat višegodišnje mučne porodične atmosfere gde ga je otac gurao da se bavi bridžom (poznata igra kartama), dok je majka bila protiv, što je njegove roditelje bilo dovelo skoro do pred razvod.

Dešavalo bi se i nešto drugo: Oba roditelja bi ga primoravala da pročita neku knjigu ("da ne bi ostao glup"), a kada on to ne bi uradio, oni bi zajedno očajavali pred njim, izražavajući time svoj strah za njegovu budućnost.

Rezultat takvih dugotrajnih porodičnih iskustava bili su njegovi strahovi da će pogrešiti, da neće donete pravu odluku, da će propustiti da nešto uradi, da neće dobro izabrati, i sve to u toj meri da se pretvaralo u veliki grč, unutrašnju iscrpljujuću borbu i očaj. Obične dileme, koje imaju svi ljudi, kod Dejana (kao i kod nekih drugih ljudi) pretvarale su se u teško samomučenje, zbog porodičnog iskustva gde su roditelji dramatizovali razlike u svojim vaspitnim stavovima i dramatizovali posledice detetovog odbijanja da radi nešto što je korisno i "dobro za njega".

Kada se kod običnih ljudskih dilema izgubi lakoća, vedrina i radost izbora, to znači da je zaboravljena radost života. A radost života samog je doživljaj bez koga sva nečija postignuća u životu nemaju pravi temelj, mogu na subjektivnom planu izgubiti smisao i iznenada se srušiti, što vidimo kod samoubistava mnogih talentovanih i uspešnih ljudi.

www.emocentar.com

четвртак, 24. август 2017.

PSIHOTERAPIJA: OTKRIVAJUĆA I POKRIVAJUĆA


U osnovi, postoje dve vrste psihoterapija: one kojima je cilj da klijentu pomognu da se otvori i da, postepeno i uz terapeutovu pomoć, sam otkrije šta je do tada potiskivao i sam nađe odgovore na pitanja uzroka svojih tegoba, i druge vrste psihoterapija, koje su usmerene na direktnu promenu ponašanja koja klijentu smetaju, bez ulaženja u prošlost i moguće uzroke tih tegoba. Prva grupa psihoterapija bi se mogle nazvati „otkrivajuće“, a druga „pokrivajuće“, bez obzira na zvanične nazive tih psihoterapija. A oni koji sebe smatraju „integrativnim psihoterapeutom“, po mom mišljenju bi trebalo da umeju da rade i na „otkrivajući“ i na „pokrivajući“ način. U principu, otkrivajući način psihoterapijskog rada je primenljiviji kod osoba sa jačim egom, sa stabilnijom strukturom ličnosti, dok se pokrivajući više koristi kod klijentata krhkijeg ega i nestabilnije građe ličnosti, mada je ova podela previše gruba.

Klijenti koji se odlučuju da krenu na psihoterapiju, biraju, na osnovu svoje informisanosti i afiniteta, jednu ili drugu vrstu psihoterapije, tj. očekuju da se njihova lična psihoterapija sastoji u pomoći terapeuta u smeru njihovog otvaranja i otkrivanja neprijatnih, bolnih, dirljivih sadržaja koje su do tada potiskivali, ili pak, očekuju da im psihoterapeut pomogne da razviju neka nova ponašanja, bez velikog ulaženja u njihova prošla iskustva i detinjstvo. Klijenti koji očekuju da će dobiti prostor i vreme da se slobodno izrazre i terapeuta kao saveznika u tom njihovom bolnom suočavanju sa istinom, znaju da od psihoterapeuta ne treba da očekuju mudrog učitelja i gurua, već sam saosećajnog partnera koji će biti sa njima dok oni razrešavaju svoje nezavršene emotivne poslove iz prošlosti. Ovi drugi klijenti, koji traže „pokrivajućeg“ psihoterapeuta, očekuju da će ih on voditi, davati domaće zadatke, uveravati u ono što je dobro za njih, razuveravati ih da se odreknu zabluda, podržavati da istraju u prihvatanju novih ponašanja, itd. To su dve različite koncepcije psihoterapijskog rada, iako se one povremeno mogu kombinovati na uspešan način, po modelu: teza, antiteza i sinteza.
Integrativna emocionalna psihoterapija svakako više pripada otkrivajućim, nego pokrivajućim psihoterapijama, mada postoje terapijske situacije i klijenti sa kojima se i drugačije radi. Mi ipak verujemo da se uvek mora poći od pretpostavke da je klijentovo „pravo Ja“ dovoljno jako da se, uz psihoterapijsku pomoć može samo izboriti sa „nerealnim Ja“ i da mu je na tom putu dovoljno da ima nekog ko će biti uz njega i verovati u njegov (klijentov) način dopre do svoje „istine koja će ga osloboditi“. To je naše polazište. Međutim, kada primetimo da psihoterapijski proces ne teče po tom idealnom planu, mi pokušavamo da pomognemo klijentu da se suoči sa kontradiktornostima, nelogičnostima, zabludama i drugim iskrivljenjima realnosti, ali to činimo na jedan pažljiv i taktičan način, uvek uz poštovanje ličnosti i integriteta klijenta, koji ima pravo i da želi da ostane u svojoj neurozi mnogo duže nego što njegov psihoterapeut pretpostavlja.

Psihoterapija traži više vremena da bi „pokazala šta zna“ zato što je neuroza veoma žilava i otporna na pokušaje promene. Psihoterapijski put je u pravom smislu reči put „preko trnja do zvezda“, jer klijent sa terapeutom mora izgraditi veoma jak radni savez, sa puno poverenja, da bi uspeo da se iščupa iz kandži neuroze. Kratkotrajne psihoterapije su ponekad moguće, ali su to izuzeci koji se dešavaju pod posebnim okolnostima i samo u nekim netipičnim slučajevima.

I zato, potencijalni klijenti treba da znaju da je prava psihoterapija jedan ozbiljan životni poduhvat, za koji je potrebna odlučnost, posvećenje, vreme, istrajnost i čvrst savez sa psihoterapeutom, da bi dao ono što jedino psihoterapija može dati: veliki pozitivni preobražaj u daljem razvoju ličnosti, uz razrešenje većine ili svih psihogenih tegoba koje su dugo mučile klijenta.

Vebsajt: www.emocentar.com            Email: marjantosic@gmail.com         Tel: 063308132


уторак, 08. децембар 2015.

PSIHOTERAPIJA (EMOCIONALNI METOD) - UPUTSTVO ZA UPOTREBU

 Različiti ljudi imaju različita očekivanja od psihološke pomoći (psihoterapije, savetovanja, koučing) i na različite načine koriste ovu uslugu. Nekome možda treba da ga neko bar jednom pažljivo sasluša i to je sve. Nekome je možda potrebna samo ljudska podrška dok prolazi kroz tešku životnu fazu. Neko želi da uz nečiju pomoć donese važnu životnu odluku, itd. Svakako, vi imate pravo da ovu uslugu koristite na svoj način, ukoliko tačno znate šta želite i ako ste sa tim stvarno zadovoljni. 

Ipak, primećeno je da veliki broj ljudi ima predrasude u vezi ove usluge, ili koristi samo mali deo onoga što ona može ponuditi, a rezultat toga je da budu „razočarani“, ili imaju utisak da to nije „ništa posebno“, itd. Cilj ovog teksta je da vam pomogne da na najefikasniji način koristite psihološku pomoć, pre svega ovaj integrativno-emocionalni metod. Jedino tako ćete otkriti svu moć psihološke pomoći i razumeti zašto je ljudi sve više koriste. Suprotno raširenom uverenju, psihološku pomoć najmanje koriste osobe sa teškim problemima (alkoholizam, narkomanija, sociopatija, granični sindrom, psihoza...), već uglavnom ljudi sa različitim problemima življenja, bez psihijatrijske dijagnoze.

Najpre, pošto je vreme seanse ograničeno, važno je da znate da se korišćenje seanse uči. Normalno je da ćete u početku slabije koristiti seansu, a kasnije sve bolje. Terapeutu nije lako, a naročito u početku tretmana, da vas prekida, zaustavlja u onome što ste hteli da pričate, i da vas usmerava ka nekim drugim temama. Velike deo odgovornosti za teme koje ćete pokretati i koliko ćete se dugo zadržati na njima, leži na vama. Nemojte pričati nešto što možete svakome i što je puko prepričavanje nečega što vi već znate i pričali ste puno puta. Zatim, nemojte vodite monolog, ostavite malo mesta terapeutu da reaguje na to što je čuo. Nemojte pričati da biste dobili sud od terapeuta o tome da li ste u pravu ili ne. Nemojte koristiti terapiju da biste okrivljavali sve ljude oko sebe i ceo svet, itd. Takvi načini korišćenja terapije daju slabe rezultate.

Najbolje je da u svom ispovedanju budete potpuno iskreni, to jest da težite potpunoj, bolnoj iskrenosti, a da bi se došlo do te faze u odnosu sa terapeutom, potrebno je vreme i poverenje („Srce se otvara teže nego najbolji sef“).

Zatim, neka vam govorenje služi pre svega kao izražavanje sebe i upoznavanje sebe, a ne kao prenošenje informacija terapeutu („Govorenje je otkrivanje“). Čak i ako vas obuzmu osećanja i tuga, bolje da se prvo dobro isplačete, a kasnije možete ukratko reći terapeutu zbog čega ste plakali. Osećanja imaju prednost nad pričanjem, pod uslovom da u sebi tačno razumete zašto ste tužni. Ukoliko niste sigurni kakva su vas osećanja obuzela, onda tražite pomoć od terapeuta da vam pomogne u njihovom artikulisanju.

Sarađujte sa svojim terapeutom, nemojte ćutati ako vam nešto nije jasno, ako vas nešto zbunjuje, ako nešto ne uspevate sami da uradite, već tražite pomoć.

Dajte vreme ovom procesu. Dajte vreme i sebi da se „skrasite u terapiji“ i da sa terapeutom izgradite tzv. „radni savez“, gde osećate da vas dvoje zajedno radite jedan posao. Dublji odnosi se ne grade na brzinu, na prečac, nema prečica. Dublji odnos poverenja se stiče vremenom i onda taj odnos postaje oslonac koji vam omogućava da se otvorite više nego pred bilo kim drugim do tada u svom životu.

Priđite terapijskom procesu ozbiljno, posvećeno. Oko zakazivanja seansi komunicirajte pouzdano i jasno sa terapeutom, poštujte termin, nemojte kasniti na seanse. Neopravdano otkazivanje seanse u poslednji čas ili neopravdano izostajanje se plaća punom cenom seanse. I u obrnutom slučaju, slično važi: U slučaju da terapeut neopravdano izostane sa seanse, sledeću vodi besplatno.

Svaki osećaj ili osećanje koje vam se razvije u seansi ili između seansi, podelite sa terapeutom, umesto da o tom osećanju pričate sa drugima, a terapeutu ga prećutkujete. Shvatite da je terapeut prava osoba sa kojom treba da razgovarate o terapijskom procesu, vašim mislima i osećanjima u vezi terapije.

Nemojte imati nikakve tajne - osim vojnih i državnih, :) - pred svojim terapeutom, jer čuvanje bilo koje tajne automatski usporava ili zaustavlja proces. Ponavljamo, psihoterapijski proces traži potpunu, bolnu iskrenost.

Najbolje je ako se u terapiji okrenete ka sebi, gledate unutra, pokušavate da sve bolje i bolje razumete sebe, tako što ćete biti potpuno iskreni i samokritični. Tražite odgovore u sebi, a ne spolja, od terapeuta i drugih ljudi. Ako odlučite da imate potpuno poverenje u terapeuta – a to je jedan od osnovnih uslova za terapiju - onda nemate šta da krijete od njega, već mu pokažite sve svoje misli i osećanja i tražite pomoć kada ne znate kuda dalje u tom procesu samootkrivanja.

Primećeno je da neki klijenti pobegnu sa terapije baš kada su na pragu velikog prodora i otkrića. Terapija, ili neki životni događaj, u njima pokrene neko jako osećanje, koje – pošto je nerazrešeno – proizvodi veliku duševnu muku, i oni kažu: danas se ne osećam dobro, ne mogu ići na terapiju. I umesto da baš tada najviše koriste terapiju, oni pobegnu od nje i od svog bola.

A glavni razlog tzv. otpora u psihoterapiji je taj što većina ljudi nisu imali iskustvo da kada im je bilo najteže, da su tada mogli da se oslone na nekoga, dobili razumevanje i pomoć, već su shvatili da u tim najtežim duševnim patnjama nemaju na koga da se oslone, već moraju da se povuku u sebe i sakriju svoj bol. Zato mnogi klijenti imaju problem da shvate da je terapija obrnuti proces od onog što su iskusili u životu, to jest, da se na terapiju i terapeuta treba najviše da oslone baš onda kada im je najteže.

Ostvarićete krajnji cilj terapije onda kada budete mogli da podelite sa terapeutom bilo koju svoju najdublju i najintimniju tajnu i isplačete se pred njima kao malo dete u vezi sa nečim što vas boli ili vas je bolelo, a to nikad nikome niste pokazali. Tek kada dođete do tog cilja, onda ocenite da li je terapija bila uspešna ili nije.

Emocionalni metod: www.emocentar.com

уторак, 24. новембар 2015.

NAUČITE DA BUDETE BOLJI PSIHOLOG NAJBLIŽIMA

 Kada vam se dete požali na sukob koji je imalo sa drugom ili drugaricom; ili kada vam sestra, sa suzama u očima, kaže da je raskinula sa dečkom; ili kada vam drug saopšti da mu se roditelji razvode... bili toga svesni ili ne, vi se tada nalazite u ulozi psihološkog pomagača. Niste stvarno psiholog, ali od onoga što ćete reći ili uraditi zavisi koliko ćete pomoći da se vama draga osoba bolje oseća. Da li će se ona posle toga isto osećati kao i da vam se nije poverila, mnogo bolje, ili možda još gore nego pre tog razgovora, zavisi jednim delom i od vaših pomagačkih veština. Evo nekoliko saveta kako da budete bolji „psiholog“:

  •           Umesto čuvenog saveta „Nemoj da plačeš!“, kažite toj osobi da vidite da se loše oseća, da vas interesuje šta joj se desilo i da želite da je pažljivo saslušate. Ako osoba plače i ništa ne govori, u nekom trenutku je možete pozvati da vam kaže zašto plače.
  •           Obratite pažnju da li osoba samo plače jer proživljava neki gubitak, ili plače preplavljena  lošim osećanjima i mislima o sebi (samoprezir, potpuno razočaranje u sebe, itd). Ako je ono prvo u pitanju, pustite je da se isplače. Jedino možete imati komentar u smislu: „Vidim koliko ti je to značilo.“ Ako primetite da je ono drugo slučaj, odmah reagujte, ali smireno, u smislu: „Bolje je da veruješ u sebe, razumeš zašto si učinila nešto što ti se ne sviđa i izvučeš pouke za dalje. Evo, ja ću pokušati da ti pomognem.“
  •           Ako se osoba „sekira“ zbog uvrede koju je doživela, teške kritike, ili kletve, možete joj reći nešto u smislu: „Nikada ne veruj u bilo šta što ti oduzima snagu i veru u sebe!“
  •           Umesto da vrednosno ocenjujete misli i osećanja osobe koja vam se poverava, mnogo je bolje da povremeno rezimirate ono što ste čuli i to iz ugla te osobe i koristeći ključne reči koje i ona sama koristi, u formi:  „Ako sam te dobro razumela/o, desilo ti se ..., posle čega si se ti osećala ... i razmišljala si...“  Zatim pustite da vas osoba ispavi, ili da se nadoveže na to.
  •           Ako razgovor potraje i primetite da ste vešti, možete se prevariti i pristati da dajete savete tipa šta osoba treba da radi i kako dalje da postupa. Tu budite oprezni. Od saveta tipa: „Ti sada treba da...“ mnogo je bolje da ohrabrite osobu da izvuče svoje zakljčke i celog iskustva i radi ono što ona misli da je najbolje. 
          Emocentar



четвртак, 02. јул 2015.

SAMOTERAPIJA - DA LI JE TO MOGUĆE?



Mnogi potencijalni klijenti razmišljaju o mogućnosti da budu sami sebi psihoterapeut, a mnogi i pokušavaju, kako znaju i umeju, ili uz pomoć literature tipa „uradi sam“. Pokušavaju to i laici, ali je to radio i Sigmund Frojd i drugi poznati autori iz ove oblasti. To znači da je izazov veliki. Uopšte, ljudi vole da budu sam svoj majstor, što zbog radoznalosti, što zbog organizacione jednostavnosti, što zbog uštede novca. Još jedan razlog je u igri: pitanje poverenje u drugo ljudsko biće. 

Osoba može, svesno ili nesvesno, da ima ovakve misli: „Kako da svoju najdublju intimu i najsuptilnija osećanja podelim sa nekom nepoznatom osobom, pa makar ona imala sto diploma i licenci? Kako da se toliko mnogo oslonim na nepoznatu osobu, da uđem u jedan intenzivni odnos sa nekim koga do sada nisam poznavao/la? Rizikujem da na kraju budem duboko emotivno uznemiren/a, u oba slučaja: i ako se razočaram, i ako dobijem pomoć koja me spašava. Jer šta je zapravo teže: biti još jednom jako povređen ili biti konačno spašen nečijom zaslugom? Zar mi odnosi sa drugim ljudima već nisu pokazali u šta mogu da se pretvore? Zašto bih uopšte sebe izlagala/o tolikom riziku, kada mogu pokušati sam/a sebe da izlečim, ili bar da sebi pomognem i olakšam svoje patnje?“

Tačno je da ponekad ljudi mogu neke stvari da urade sami, iako za to postoje stručnjaci kojima je to posao. Istina je da neke uvide možemo napraviti sami, da neka bolna osećanja možemo doživeti u samoći svoje sobe, i stvarno se dešava da uspemo sami da promenimo neka svoja ponašanja i donesemo dobre životne odluke. Tačno je i da se seksualni vrhunac može postići i masturbacijom, bez partnera.

Međutim, sistematska psihoterapija, čiji su ciljevi veći, dublji i trajniji, nije moguća u odnosu ja-ja. Ljudsko biće je suštinski socijalno biće, ono je presudno oslonjeno na drugog, kako za fizičko preživljavanje (beba je vitalno zavisna od roditelja), tako i za emotivni razvoj, koji se ostvaruje kroz razmenu empatije i poverenja u drugu osobu. Ono što nas suštinski razlikuje od mnogih životinja to je sposobnost za empatiju, saosećanje sa drugim bićima i njihovim potrebama.

Na taj način, strah od terapeuta je sastavni deo problema koji osoba ima, jer se bazira na negativnom iskustvu sa drugim ljudima u dotadašnjem životu klijenta. Mi se i nađemo u situaciji da nam treba pomoć drugog, upravo zato što su naši odnosi sa primarnim osobama u životu bili oštećeni. Preuzeti rizik i potražiti terapeuta tako postaje prvi znak potencijala za ozdravljenje. To je prvi korak, ali presudan i on ukazuje da osoba ima u sebi dovoljno zdravlja da bi mogla da, u saradnji sa drugom osobom, reši svoj problem. Zato se nama (psihološkim pomagačima) retko ili nikada ne javljaju osobe koje su potpuno izgubile poverenje u duboki odnos poverenja sa drugom osobom. Ukoliko, sa pak jave, one brzo napuštaju tretman, jer nesveno osećaju da terapijski odnos neumitno vodi ka uspostavljanju dubokog odnosa sa drugom osobom, za koji oni nisu spremni.

Sve ovo podrazumeva da terapeut bude stvarno kompetentan da ume da sluša tuđi bol, da ume da opravda poverenje koje mu klijent ukazuje, da ume da razrešava zastoje zajedno sa klijentom i da bude dovoljno emotivno stavilna figura na koju klijent može da se osloni kopajući po svom životu za uzrocima svoje patnje. I, na neki način, klijenti su u pravu kada ne veruju nekome 100% samo zato što ima ispunjen formalne uslove za bavljenje psihološkom pomoći. Oni žele da se lično uvere da mogu svom terapeutu da veruju. Jedino pod tim uslovima, psihoterapijski rad sa terapeutom, dobija onaj smisao, značaj i moć, koji samoterapija nema.  www.emocentar.com

недеља, 30. новембар 2014.

ULAGANJE SEBE U SEANSU

         
Postoji još jedan način da se opiše razlika između onih klijenata koji više dobijaju od psihološke pomoći (savetovanja, psihoterapije, koučinga) i onih koji manje dobijaju. To važi i za razliku između "boljih" seansi i onih "slabijih". 
          Moglo bi se reći da je ključ u tome koliko klijent ulaže sebe u terapijski proces, odnosno u konkretnu seansu. Kad kažem "sebe" mislim na volju za promenom, hrabrost da se rizikuje sa emotivnim otvaranjem, mislim na osećanja koja klijent donosi u seansu, na angažovanost u ovom procesu u kome mu pomagač pomaže. 
           Kada na taj način gledamo na terapijski proces, logično je da oni koji više ulažu u njega, više i dobijaju. Da ne bi taj ulog propao, naravno, neophodno je imati "dovoljno dobrog" psihološkog pomagača i uspeh ne može izostati. Dovoljno dobar pomagač je onaj koji omogućava svakom klijentu da se otvori za svoje bolne emocije, neprijatne bolne istine i lične i porodične tajne, tako što će gajiti stav bezuslovnog prihvatanja klijentove ranjivosti, bola i iskrenosti i, pritom, sve vreme poštovati njegov integritet i dostojanstvo. 
          Ako se klijent uveri da može potpuno verovati pomagaču i biti siguran da od njega/nje nikada neće doživeti negativnu ocenu za ogoljivanje svoje duše, za otkrivanje najskrivenijih patnji i za otvaranje svojih rana, onda ga od uspeha u terapijskom procesu deli samo sopstveno ulaganje sebe u proces, iz seanse u seansu. 

www.emocentar.com