Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

четвртак, 18. април 2019.

ZAŠTO JE VAŽNO VRAĆATI SE U PROŠLOST U PSIHOTERAPIJI I KAKO TO RADITI DA BUDE LEKOVITO?


Otkrivajuće psihoterapije - od ranog Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), preko Artura Džanova (Arthur Janov) do Frensin Šapiro (Francine Shapiro) - sugerišu da je za pravo izlečenje od nekih psihogenih trauma neophodno pomoći klijentu/pacijentu da se - uz pomoć određenih tehnika - vrati u prošlost i (ponovo) proživi one događaje i doživljaje koji su izazvali simptome. Ta ideja o lekovitom dejstvu (ponovnog) proživljavanja trauma je iz različitih izvora i različitim putavima postala deo opšte kulture i ona već dugo koegzistira sa suprotnom idejom o tome da se ne treba baviti prošlošću, da "šta je bilo bilo je" i "čačkanje po prošlosti" može biti opasno. Te dve ideje su u oblasti psihoterapije dobile svoj izraz u podeli psihoterapijskih škola, najgrublje rečeno,  na "otkrivajuće" i "pokrivajuće". Otkrivajuće psihoterapije dopuštaju mogućnost, pored ostalih klijentovih "otkrića" da on/a otkrije i potisnute bolne emocije vezane za neke traumatske sadržaje, dok pokrivajuće psihoterapije sugerišu da se bavljenje prošlošću može izbeći i da se sve to što je bilo može "prekrečiti" nekim novim i pozitivnim bojama, po klijentovoj jželji.

Ali da pređemo na ključno pitanje (ponovnog) proživljavanja traumatskih scena kojim se bave otkrivajuće psihoterapjske metode: Zašto je to neophodno? Zar ponovno pričanje i doživljavanje trauma nije "retraumatizacija" klijenta? Koncept retraumatizacije koriste i oni koji su protiv toga da žrtva nasilja puno puta mora da priča šta joj se desilo, pred različitim komisijama u okviru policijsko-istražiteljsko-sudskog sistema. Argument je upravo taj da se vraćanjem u prošlost i višestrukim obnavljanjem sećanja na traumu žrtva na neki način kažnjava i retraumatizuje. Zar to nije slučaj i sa klijentom u psihoterapiji?

Zagovornici (ponovnog) proživljavanja traume kažu da u bezbednoj sredini, u prisustvu terapeuta u koga je klijent stekao poverenje, klijent se (ponovnim) proživljavanjem trauma zapravo oslobađa njenog patogenog dejstva. Kako? Možda tako što klijent po prvi put svesno doživljava neke važne delove tog iskustva, npr. neke emocije koje su tada bile pokrenute, ali su zbog njihove  velike neprijatnosti bile prekinute i potisnute (rani Frojd). Možda tako što energija reakcije na traumu nije bila ravnomernije raspoređena po celom mozgu, pa bi tehnike bilateralne stimulacije mozga (pokreti očiju levo-desno kao u EMDR Šapirove) - dok se klijent sve vreme intenzivno priseća same traume - ublažile oštricu traume i omogućile redistribuciju energije traume u mozgu. Ili (ponovno) proživljavanje traume leči tako što klijent konačno može da izrazi bol koji kao dete nije mogao da izrazi jer je sada njegov psiho-fizički sistem jači nego tada (Džanov).

S obzirom da Emocionalni metod - koji je specifična integracija terapije usmerene na ličnost Karla Rodžersa i primalne terapije Artura Džanova - pripada grupi otkrivajućih psihoterapija, sada ćemo se usredsrediti na naš odgovor na pitanje koje je predmet ovog teksta. Naime, mi smatramo da postoje više načina na koji se neko može u sećanju vratiti na mesto traume. Izabraćemo dva glavna:

1)    Osoba se određenim postupcima ili tehnikama u sećanju vraća na traumu BEZ terapijskog efekta, čak i retraumatizovana
2)    Osoba se vraća na traumu SA terapijskim, isceljujućim efektom

Razlika između ova dva načina vraćanja u prošla neprijatna iskustva je u lošoj ili dobroj pripremi za ovo „putovanje unazad“. Vraćanje na mesto uzroka problema, ne garantuje samo po sebi da će se time uzrok otkloniti. Potrebno nešto uraditi sam tim neprijatnim sećanjem, sa tom bolnom uspomenom, sa tim doživljajem, stresom koji se dogodio "tamo i tada", da bi taj terapijski doživljaj imao lekoviti rezultat.

Ako nema pripreme, ili je klijent loše pripremljen za ponovni "susret" sa starim stresom, ne može se očekivati ništa dobro. Neki ljudi se spontano sete stare traume, imaju "flešbekove", sanjaju staru traumu, ili se "tamo" vraćaju uz pomoć droge, hipnoze, tehnika dubokog disanja, ili nekog drugog načina, ali ne dolazi do efekta razrešenja, isceljenja, tj. nema terapijskih efekata takvih vraćanja. To kažu i oni sami, a to je i utisak okoline. Štaviše, ti ljudi ili klijenti počinju da izbegavaju da to ponovo rade, počinju da se plaše takvih "regresija", i zauzimaju stav da "ne treba čačkati po prošlosti" i buditi "duhove koji spavaju".

Da bi osoba ili klijent imao koristi od "vraćanja na stare rane", to vraćanje ne sme biti puko obnavljanje sećanja na isti događaj ili ponovno proživljavnje istih misli i osećanja koja su postojala u originalnoj traumi. Jer to nema nikakvog smisla. Terapijski doživljaj mora uključivati još nešto drugo osim sećanja na originalnu traumu (bez obzira na kom uzrastu je ona nastala). To "još nešto drugo" se formira tokom pripreme klijenta za vraćanje u stari bol.

Jedan deo tih priprema se odigrava bez svesnog napora od strane klijenta i terapeuta i sastoji se tome što osoba/klijent živi zdravo, zadovoljava potrebe odrasle osobe, radi zrele stvari, obrazuje se, ide ka nezavisnosti od drugih osoba, radi nešto, traži načine da zaradi novac, osamostaljuje se od roditelja, putuje, druži se, ima ljubavnog partnera (partnere), ispunjava neke svoje snove, širi svoje vidike, nastoji da gleda život, ljude i sebe iz različitih uglova, ne boji se da izađe iz loših odnosa, ume da se opusti i ima slobodno vreme, itd.

Drugi deo tih priprema odvija se svesno u okviru terapijskog odnosa: klijentu se obezbeđuje prostor i vreme koji su posvećeni njegovim terapijskim potrebama, uči da ima nekog (terapeuta) koji ga pažljivo sluša, koji je fokusiran na njega, koga interesuje njegov životni put, koga interesuju i poštuje njegove (klijentove) misli, osećanja, brige, strahove, gubitke, stid... Klijent uči da se život sastoji od pozitivnih i negativnih iskustava i da su njegova neprijatna sećanja deo tih neprijatnih iskustava, ali da je u životu bilo i biće i pozitivnih iskustava, koje ublažavaju valencu, tj. snagu tih negativnih. Terapeut uči klijenta da obrati pažnju na ono što se nalazi iz samih neprijatnih iskustava. Na primer, iza gubitaka se nalazi potreba za povratkom onog što je izgubljeno ili za osobom koja je izgubljena. Iza stida je potreba za prihvaćenošću osobe onakva kakva jeste. Iza griže savesti je potreba za oproštajem od strane osobe koju smo povredili. Iza doživljene uvrede je potreba za nežnošću, blagošću, strpljenjem, obzirom, itd.

U svari, iza svih neprijatnih doživljaja, stresova, trauma, povreda, gubitaka, stida, griže savesti... nalaze se naše potrebe. To su potrebe (beba, dece, mladih ljudi i odraslih ljudi) za nežnošću, dodirom, strpljenjem, pažnjom, ljubavlju, poštovanjem, saosećanjem, slobodom, itd.

Da bismo podigli veliki teret, potreban nam je oslonac i poluga. Da bismo se oslobodili, potrebno nam je da spoznamo nužnost. Da bismo bili slobodniji u nepoznatom gradu, potrebna nam je tačna mapa. Da bismo spoznali sebe objektivnije, potrebni su nam drugi ljudi. Da bismo svoje roditelje videli objektivnije, potrebno nam je da se odvojimo od njih i osamostalimo. Da bismo mogli da odžalimo nekoga, potrebno je da on definitivno ode.

Bebe mogu mnogo da plaču zbog gladi, bola, ostavljenosti, i drugih nelagodnosti, ali to ne znači da one plakanjem zaista razrešavaju svoj bol. Mali dečak može mnogo da plače pošto ga je majka jako izgrdila, otišla u drugu sobu i neće da priča sa njim. Dečak neutešno i dugo plače. Da li mislite da tim plakanjem dečak razrešava svoj stres i bol? Ne. Dužina, učestalost i jačina plakanja ne znači nužno i razrešenje bola. A sad zamislite nastavak ove scene sa dečakom i majkom: majka se vraća u sobu, prilazi detetu koje još uvek plače, zagrli ga i kaže npr. "Izvini, preterala sam!"  Dečak ponovo kreće da plače, grleći majku. Da li je to isto plakanje kao ono malopre? Ne. To su dva suštinski različita plakanja, iako izgledaju slično. U oba slučaja, mali dečak je lio suze, ali ono što se dešavalo u njegovoj duši su bila dva suprotna psihološka procesa. Dečak je najpre doživljavao da je loš, da je neprihvaćen i odbačen. To je bilo, nazovimo ga, "zatvarajuće plakanje". Dečak plače, a njegova duša se zatvara. Posle, kada je majka došla u njegovu sobu, sela pored njega, zagrlila ga i rekla mu "Izvini, preterala sam!", dečak je opet plakao, ali u njegovoj duši se dogodilo jedno opuštanje, otapanje stresa, doživeo je da je dobar, da je prihvaćen i njegova duša se ponovo otvorila za majku i njenu ljubav. Najpre je dečak lio "suze očajnice", a posle, "suze radosnice".

"Suze očajnice" često prate neprijatne životne događaje, stresove i traume. Gore od toga su samo toliko jake traume da se mi "zaledimo" i uopšte ne reagujemo. To je stanje šoka. "Suze radosnice" se obično smatraju zanimljivim psihofizičkim fenomenom, koji se ponekad dešava, obično kada neki sportista pobedi, ili neka devojka bude proglašena pobednicom na izboru za "mis" lepote.
Međutim, fenomen "suza radosnica" ima i druga izdanja i oblike koji nam otkrivaju svoju mnogo veću dubinu i značaj.
Suze radosnice se zapravo javljaju onda kada je - posle duge i teške borbe - dobro pobedilo loše, kada je ljubav pobedila bol, kada je veliki napor i trud doveo do uspeha, kada je pravda pobedila nepravdu, kada je sloboda pobedila ropstvo, itd. To su obrasci koje koristi i Holivud da rasplače gledaoce. Ali, pobeda ljubavi nad bolom se dešava i na još jednom mestu, a to su psihoterapijske ordinacije u kojima je došlo do velikih duševnih razrešenja i isceljenja duše.

Kod velikih psihoterapijskih uspeha uvek se dešava ista stvar: posle duže borbe (realnog i nerealnog ja) klijent se vraća na mesto svojih trauma i na tom mestu on ne ponavlja isto što je tada doživeo, a to je da je bol privremeno pobedila ljubav u njemu (otud neuroza kao simptom nečeg nerazrešenog), već klijent sada na istim mestima svojih trauma uspeva, uz pomoć terapeuta i pripreme, da omogući ljubavi u sebi da pobedi bol.

Da bismo konačno pobedili nešto što je ranije pobedilo nas, mi moramo postati jači od tog nečeg. Besmisleno je izazivati sukob sa onim što nas je već jednom pobedilo (stare traume), ukoliko nismo sigurni da smo mi sada postali jači. Da bi se klijent ponovo suočio sa starim neprijatnostima i traumama, ljubav u njemu sada mora biti veća od tog bola u njemu. Ljubav u klijentu (stvorena zdravim razvojem, pozitivnim doživljajima i zadovoljenim potrebama...) ima moć da istopi svaku traumu, svaki bol ranije doživljen i zapamćen. Kao što zagrljaj one majke, iz našeg primera, ima moć da topi stres proizveden nekoliko minuta ranije u duši njenog sina, tako isto novo izgrađena ljubav u klijentu (širi pogled na svet, osamostaljenost, pozitivni doživljaji...) ima moć da u terapiji istopi bol (stresove, neprijatne doživljaje, traume...) koji su mu se u životu nakupili. Ne odjednom, već jedan po jedan.

Uspešna psihoterapija otkrivajućeg i katarzičkog tipa je, ma koliko to čudno zvučalo, zapravo jedan specifični oblik fenomena "suza radosnica". Zato u psihoterapiji generalno bolje prolaze inteligentne, osećajne i osamostaljene osobe. One su se nekako izvukle iz bezizlaznog i zavisnog položaja žrtve koja uči jedino kako da se navikne na novi udarac i novi bol i sada mogu da se okrenu iza sebe, okom spoljnjeg posmatrača gledaju na tu svoju raniju poziciju i već samim tim imaju osećaj pobede.

Mora se izaći iz "modusa preživljavanja" i ući u "modus oporavka" da biste uopšte mogli da sa pobedonosnim osećajem doživite ono što ste preživeli. U stvari, uspešni klijenti su već unapred uspeli u psihoterapiji, oni to osećaju i psihoterapijski procesom samo finaliziraju ono što su već u sebi uradili: postali su jači od svog bola koji nose u sebi.

Prema tome, najkraći odgovor na pitanje u naslovu teksta je ovaj: Važno je vraćati se u prošlost u psihoterapiji da biste spremni, jači i sa više ljubavi u sebi, ovog puta pobedili ono (bol) što vas je tada privremeno pobedilo i stvorilo neurozu !

Po meni, ovo je ključna tema svakog psihološkog lečenja, svake psihološke pomoći, svake psihoterapije. Može se još pisati, ali da ostavimo nešto i za kasnije.

www.emocentar.com





уторак, 20. новембар 2018.

ŠTA OMOGUĆAVA USPEŠNU PSIHOTERAPIJU?

    Psihoterapija, kao i sve drugo što ljudi rade, traži određene uslove. Svaki psihoterapijski pristup ima svoje uslove pod kojima psihoterapija daje najbolje rezultate.Kada je reč o psihoterapijama ovog tipa (deep feelings therapy), gde se radi na pomoći klijentu da doživi duboka osećanja - kao što je Emocionalni metod - jedan od najvažnijih uslova tiče se spoljašnje i unutrašnje psihološke podrške koju klijent treba da ima i dobije kako bi bio u stanju da uopšte razreši bolna osećanja iz prošlosti.

Jer, lako je ljude gurnuti u bol - bol od koga su već jednom pobegli i čije ponovno proživljavanje može postati trljanje po staroj rani - ali kako im pomoći da doživljavanje tog bola u terapiji bude razrešavajuće i oslobađajuće. To je umeće posebne vrste.

Odavno je primećeno da nekim klijentima to vraćanje u bolnu prošlost, ne samo da nije nikakav problem, već im donosi i veliko rasterećenje i olakšanje. Ti klijenti obično kažu: "Što više bola doživim, osećam se sve bolje!" S druge strane, uvek je bilo i biće klijenata koji su "krhki" i kojima vraćanje u bolna osećanja uopšte ne prija i onda čujemo "Bolje da se ne prisećam svega toga. Kad plačem, posle se osećam još gore!".

Možda sam o ovome već negde pisao, ali pošto je to jedna od najvažnijih tema u psihoterapijama usmerenih na osećanja, nije naodmet opet pisati o tome. I pokušaću da budem vrlo konkretan.

Najpre, da bi psiha mogla da doživi nešto na razrešavajući način ona mora sama "krenuti ka" tom doživljaju, a ne sme biti gurnuta u to nečijim insistiranjem i instant tehnikama. Psihoterapija traži vreme zato što psiha traži vreme da bi se promenila. "Tehnike" ulaženja u bolna osećanja mogu biti štetne ako se koriste bez osećaja i empatije. Duša je prefinjena stvar; traži vreme, pažnju, brigu, meru, suptilnost.

Drugo, kod klijenata koji su krhki, ranjivi, uplašeni od života, nestabilnog psihičkog stanja, u otvaranju duše mora se ići po redu. Najpre skorašnji događaji, pa kasnije, tokom nedelja i meseci oni raniji. I uvek se počinje od pozitivnih, lepih, prijatnih događaja i doživljaja iz života. Čak i kad klijent sam naiđe na neki neprijatni, bolni događaj, mi mu skrećemo pažnju na ono što je iza tog bola: a to je potreba. Doduše neispunjena potreba (za pažnjom, ljubavlju, strpljenjem... od strane osoba koje su ga gajile), ali - potreba! Potreba je nešto najpozitivnij moguće, to je deo našeg bića, to je naša veza sa drugim bićima, sa svetom koji nas okružuje. Biti svestan svoje potrebe je velika stvar. Ne mora svaka potreba da bude ispunjena ("Ne možeš uvek dobiti ono što želiš"), ali biti potpuno svestan svojih potreba znači očuvati duševno zdravlje.

I treće (da ostanemo ovog puta na tri faktora), živeti što ispunjenijim životom u sadašnjosti, tj. raditi na ispunjavanju svojih potreba odraslog bića, ne previđati neke važne stvari u životu, ići ka ekonomskoj samostalnosti, stambenom razdvajanju od roditelja, nalaženju partnera, nalaziti vreme za zabavu i uživanje, itd.

Evo svežeg primera iz prakse za ovo i time ćemo završiti ovaj blog: Mladić (25) se razvio u osobu koja je bila sklona asocijalnom ponašanju, izolovanju, izbegavanju gostiju (živi sa roditeljima), pokazivao je otpor prema školi, prema svakoj vrsti autoriteta, teško je sticao prijatelje i imao samo jednu vezu, koju je raskinuo.

Ipak, on nije potpuno odustajao ni od škole (progledali su mu kroz prste da završi srednju školu, a onda je upisao nešto gde ima manje da se čita a više prakse), trenirao je jedan sport, družio se sa jednim drugom, imao jednu vezu i vrlo redovno dolazio na psihoterapiju. Dešavalo se da u terapiji obrađuje i bitne i nebitne događaje i imao promenljive rezultate u skladu sa tim. Umeo je da ode u mistiku i ezoteriju, ali ja sam ga stalno vraćao na realne odnose sa ljudima kojima je okružen i na egzistencijalna pitanja života.

I šta se desilo? Stvorila se situacija na fakultetu gde je on mogao kolegama da pokaže ono što je naučio trenirajući taj sport. Većini kolega je to bilo vrlo korisno i zanimljivo i on je tih dana dobio puno pohvala. Kolege i koleginice su mu prilazili, zainteresovali se za njega i izražavali poštovanje i zahvalnost za ono što im je on pokazao i čime ih je naučio. Pričao je o tome u terapiji i počeo duboko da plače, najdublje do sada. Shvatio je koliko su ga svi ti ljudi duboko ganuli, koliko mu je celog života nedostajalo da ga ukućani pohvale, da se interesuju za ono što on zna (a ne samo da ga kritikuju zbog grešaka), osetio je svoju duboku nezadovoljenu potrebu za prihvaćenošću, zainteresovanošću roditelja za ono u čemu je on bio dobar i tada je osetio koliko je celog života bio sam, koliko se povukao u sebe i svoj svet, koliko mu je nedostajala ta veza sa ljudima. Itd.

Ukratko, doživljavanje dubokih bolova i nezadovoljenih potreba je ponekad omogućeno tek onda kada u realnom sadašnjem životu klijent uradi nešto čime dolazi do ispunjenja svoje odrasle potrebe. Konačno zadovoljenje njegove potrebe (za pažnjom, prihvaćenošću, zainteresovanošću ljudi za ono što on ume i njihovom zahvalnošću njemu) omogućilo mu je stupanje u kontakt sa jednom od njegovih glavnih bolnih istina, tj. nezadovoljenom potrebom za prihvaćenošću, pažnjom, zainteresovanošću i zahvalnošću ukućana u detinjstvu, gde leži koren njegovog otuđivanja od okoline i sveta.

Evo citata iz klijentove beleške, napisane posle seanse:

"Primećujem dosta promena kod sebe. Izdvojiću najvažnije. Vidim da mi se promenio fizicki izgled,osećam se snažnije. Osećam neki potpuno novi odnos sa ljudima, tačnije to je osećaj povezanosti i harmonije. U velikoj meri sam se rešio opsesivnih radnji koje me prate od kad znam za sebe,a nisam ih bio sasvim svestan.Izraženije osećam seksualni nagon i protok energije u telu. Često imam utisak da sam se ponovo sastavio.Imam osećaj da se brzina mog napretka povećava,što je činilo da se osećam veoma uzbuđenim. Imao sam i nepovoljnih situacija,ali me nisu mnogo poremetile, kontrolišem se. Svakodnevno uviđam svoje greške i ispravljam se."

(Predstavljanje bilo kog primera iz prakse, uvek nužno malo pojednostavljeno da bi se istakla glavna poenta.)

Izvor slike: helena-lopes-463976-unsplash


www.emocentar.com



  

среда, 29. новембар 2017.

Artur Džanov (1924-2017) 3/3

Glavna promena do koje je došlo u razvoju metodologije rada u Primalnoj terapiji odnosi se na pravljenje razlike između autentičnog terapijskog doživljaja (primal) i abreakcije. Zanimljivo je da ni Primalnu terapiju, koja je u knjizi "Primalni krik" delovala tako jasno i nedvosmisleno, nije moglo zaobići teško pitanje koje se pojavljuje u svim drugim oblastima života: Kako razlikovati napredno od nazadnog, korisno od štetnog, zdravo od bolesnog, "pravo ja" od "lažnog ja", patetiku od iskrenog osećanja, itd. Jer, dešava se da ponekad ne vidimo razliku između dve pojave, ponekad je razlika previše mutna da bi nam bilo šta značila, dugo živimo u zabludi i potrebno je puno vremena da prepoznamo obmanu. Mislim da se sličan proces dešavao i u praksi Primalnog centra: Kako što jasnije napraviti razliku između primala i abreakcije? Ukratko, primal je autentično i precizno povezivanje potisnutih osećanja sa njihovim poreklom, dok je abreakcija neka vrsta nesvesne glume dubokih i jakih osećanja, sa manje ili više netačnim povezivanjem emocija sa njihovim uzorokom. Uzrok abreakcije leži u samom neurotičnom procesu; pošto je neuroza (kao jedna vrsta hroničnog obmanjivanja samog sebe) sveprožimajuća, ona se manifestuje i u načinu na koji klijent razume i radi terapiju.

Primal uvek daje sjajne terapijske rezultate, dublje, šire i očiglednije od rezultata standardne, dobre psihoterapijske seanse (gde ima dobrih uvida i nešto suza), ali abreakcija, kao neki štetni fluid, maskirani izrazi "lažnog ja", prerušeni pipci neuroze, koristi svaku priliku kod katarzičkih doživljaja da se uvuče, i da bar malo kontaminira primalni doživljaj, ako baš ne može da ga više transformiše, ili - što je njen krajnji cilj - da ga potpuno zameni (što joj često i uspeva, naročito onda kada se terapija nepažljivo vodi.) Što se u terapiju - koja pokreće puno energije - više umešala abreakcija, to su rezultati bili lošiji. 

Tako se Džanov našao u situaciji u kojoj je bio i Nikola Tesla: obojica su otkrili nešto što je bilo znatno moćnije od onog što je do tada postojalo (psihoterapija uvidom, odnosno jednosmerna struja) i trebalo je ukazati javnosti na sve prednosti tog otkrića, u odnosu na neželjene posledice koje mogu nastati nepažnjom ili nepravilnim korišćenjem. Teslin rival, Tomas Edison, tada jedan od najpopularnijih naučnika, dovodio bi slona na pozornicu i demonstrirao štetu koju je njemu nanosila naizmenična struja, tada najnoviji Teslin izum. Te predstave za javnost su bile dramatične, ali nisu pomogle da se Teslin izum zaustavi. Vlasnici velikih biznisa, a postepeno i korisnici električne struje, su prihvatili naizmeničnu struju kao standard.

Analogno primeru sa naizmeničnom strujom, Džanovljevo otkriće - posle 50 godina od svog nastanka - jeste opstalo uprkos teškim kritikama od strane svoje etablirane konkurencije, ali nije postalo opšteprihvaćeno kao metod, kao "terapija izbora", ili psihoterapijski standard. Zašto? Po mom mišljenju, za to postoje tri razloga:

1. Za razliku od drugih revolucionarnih tehničkih otkrića, ono se ne može serijski proizvoditi, nije moguće proizvoditi dobre terapeute, kao nova tehnička postrojenja ili nove mašine. I Džanov se trudio da se proces "proizvodnje" primalnih terapeuta ne omasovi, jer je znao da će se kvalitet izgubiti,

2. Nova metoda nije mogla imati podršku krupnog biznisa, zbog same prirode psihoterapije kao usluge koju koristi samo 5% stanovništva,

3. U samom Džanovljevom otkriću postoji nešto što je neprivlačno, pa čak i odbojno većini ljudi: poziv na suočavanje sa sopstvenim bolom.

To su, čini mi se, razlozi što Džanovljeva Primalna terapija nije doživela sudbinu Tesline naizmenične struje i verovatno nikada neće. Nema drugih razloga, jer se u slučaju ove metode radi o velikom istinskom naučnom otkriću, koje savremena neurologija sve više potvrđuje. Na primer, dugo se nije moglo objasniti kako je moguće da kod primalnih pacijenata dolazi do ispravljanja stopala, hoda, rasta brade kod muškaraca, grudi kod žena, itd. Nedavno je otkriveno da psihičke traume proizvode promene na genima (metilizacija), koje su u stanju da blokiraju potpuno ispoljavanje tih gena. Džanov je pronašao način da dubokom i preciznom katarzom de-metiliše blokirane gene i tako postigne očigledne merljive rezultate terapije. Više nezavisnih istraživanja je pokazalo da je Primalna terapija u stanju da koriguje i krvni pritisak, puls, telesnu temperaturu, nivo kortizola u krvi, da postigne bolji balans leve i desne moždane hemisfere, prednjeg i zadnjeg dela mozga, itd.

Primalna terapija traži ozbiljno posvećenje. Od novih klijenata se očekuje da, najpre, uzmu bar mesec dana odmora ili neplaćenog odsustva, da dođu u Los Anđeles, da nađu smeštaj za sve to vreme, da ne rade tokom terapije, niti da se intenzivno bave bilo kojom drugom aktivnošću, da unapred plate troškove terapije za 3 nedelje i da posle toga ostanu u terapiji bar još nekoliko meseci, tako što bi imali jednu-dve individualne senase i jedno učešće u grupi nedeljno. Ne zaboravimo ni to da više nema onog obećanja da će terapija trajati 6-8 meseci (kao u "Primalnom kriku"), već se od klijenata očekuje da se povremeno vraćaju na terapiju (ukoliko ne mogu da nađu nekog kolegu klijenta sa kojim bi razmenjivali terapiju u zemlji ili gradu gde žive, što se zove "budding".)

Prema tome, mislim da je Džanov otkrio nešto nesvakidašnje, što nije baš blizu "zdravog razuma", nešto što je od velikog značaja za istoriju psihologije, ali što se ne može proizvoditi serijski, što traži veliko posvećenje u vremenu i novcu (što danas većini ljudi nije lako izvodljivo) i što traži od osobe da se suoči, ni manje ni više nego sa - svojim gubicima, tugama i bolnim istinama.

Zbog svega toga, mislim da Primalna terapija nikada neće postati psihoterapija za mase, nikada neće biti popularna, ali će zauvek ostati da postoji, kao i sve njene autentične varijacije, za onu manjinu među klijentima koja će prepoznati njenu vrednost, taj psihoterapijski biser, tu neverovatnu isceljujuću moć koju ima ona, u rukama dovoljno dobrog terapeuta i pod uslovom da su ti klijenti dovoljno dobri za ono što ona nudi.


Kada je primalna terapeutica Gretchen Castle, koja je ostala da radi sa Vivijen Džanov u Primalnom Institutu, takođe u Los Anđelesu, bila upitana u jednom intervjuu u časopisu "Primal Journal" o tome koja je to osobina koju imaju klijenti koji dobro iskoriste terapiju u odnosu na druge klijente, ona je odgovorila: "Bistrina uma".

Emocionalni metod jeste integrativni, tj. koristi iskustva iz više terapijskih pravaca, ali uključuje i te kako iskustva, znanje i veštine iz terapija usmerenih na osećanja, onda kada je to primenljivo u konkretnom slučaju, kod konkretnog klijenta. Radimo pažljivo, i na kognitivnoj i na emotivnoj pripremi klijenta za prepoznavanje i doživljavanje do tada nesvesnih osećanja. Proces je potpuno prirodan, postepen, i donosi rasterećenje još od prve seanse, mada se efekat terapije povećava sa dužinom trajanja procesa. Ne treba dozvoliti da vas prepreke, otpori i odbrane obeshrabre! Može se raditi intenzivnije, sa više seansi nedeljno, sa uzimanjem godišnjeg odmora, a može i jednom-dvaput nedeljno, bez plaćanja unapred, ne morate napuštati svoje mesto življenja, niti posao. Kao i kod učenja bilo koje veštine, ili upoznavanja nove osobe, što je proces razvučeniji u vremenu, učenje je sporije, ali temeljnije i sigurnije, jer se smanjuje šansa da će vam nešto važno promaći. 


среда, 01. новембар 2017.

ARTUR DŽANOV (1924-2017) 2/3

Primalna terapija je stara 50 godina, prošla je više "reinkarnacija" kako je govorio Džanov, i sve vreme izazivala burne pozitivne i negativne reakcije, kao u onoj izreci "Za dobrim konjem se prašina diže!".

 Artur Džanov je u svojim blogovima (http://cigognenews.blogspot.rs/) često pisao o svom teškom detinjstvu, pored roditelja od kojih nije dobio ljubav. Kaže da oni sa njim nisu ni razgovarali, pa je bio oduševljen kada je video da neki roditelji pričaju sa svojom decom. Ne seća se ni da su ga roditelji ikada pomazili po glavi. Majka je bila psihotična, i on je kasnije prepoznao svoj nesvesni motiv za bavljenje psihoterapijom: želeo je da izleči majku.
       

Kao mladić je regrutovan u američku vojsku i jedno vreme II Svetskog rata je proveo u krvavim borbama sa Japancima na Tihom okeanu i njegovim ostrvima.

U jednom trenutku pred kraj rata je, na grupnim testiranjima inteligencije vojnika, pokazao izuzetan rezultat i odmah upućen nazad u Ameriku na studije, da bi nekoliko godina kasnije doktorirao psihologiju. Dalja interesovanja su ga vukla ka psihoterapiji, bio je na ličnoj psihoanalizi i učio za psihoanalitičara. Kada je, posle rada sa decom i ratnim veteranima, otvorio privatnu praksu, on je primenjivao standardnu psihodinamsku terapiju sa individuama i grupama. Bile su to burne i "revolucionarne" 60-te godine, kada su u Kaliforniji cvetali različiti humanistički psihoterapijski pravci, uporedo sa hipi pokretom, seksualnom revolucijom i rok muzikom.


 Bila je godina 1967. Otkriće primalne terapije se vezuje za jednu grupnu seansu, koju je, kao i ostale, Džanov snimao magnetofonom. Jedan mladić, član grupe, pričao je sa uzbuđenjem o alternativnoj pozorišnoj predstavi koju je gledao u Njujorku, gde se glavni izvođač (Raphael Montañez Ortiz) oblači kao beba, ispija flašice sa mlekom, doziva mamu i tatu i poziva publiku da sledi primer.


Raphael Montañez Ortiz
(https://youtu.be/B0U37pia7xw)


Džanov je pozvao mladića da radi to isto što je tamo video, ali mladić to nije želeo. Međutim, Džanov je bio uporan i mladić je pristao. Najpre je dozivao mamu i tatu mahanički, tek da bi udovoljio Džanovljevoj želji, ali onda ga je staro osećanje obuzelo, on je dozivao roditelje sve jače, da bi na kraju završio na podu sa urlicima i grčevima celog tela. Kada je doživeo to što je doživeo, uspravio se i rekao da oseća svoje telo kao nikada do sada. Navodno, njegovo lice je bilo drugačije, celo njegovo biće kao da je doživelo neku zdravu transformaciju. Traku sa te seanse je Džanov mesecima posle toga preslušavao i pokušavao da razume šta se tu dogodilo. Tehniku sa dozivanjem roditelja je primenjivao i na nekim drugim klijentima i dešavalo se slično. On je zajedno sa svojom ženom, Vivijen, vodio beleške, snimao seanse, diskutovao sa njom iskustva sa različitim klijentima, pokušavao da sve to poveže sa onim što je nalazio u litaraturi, unosio varijacije u metodologiju rada, i rezultat svega toga je knjiga "Primalni krik" (The Primal Scream), objavljena 1970.


Cilj terapije je bio da klijenta dovodi do burnih katarzičkih doživljaja - "primala" - gde klijenti potpuno "ulaze" u neko svoje osećanje, doživljavaju ga do kraja, uz burnu motornu i glasovnu ekspresiju, uz jako plakanje. Na dnu tih emocija leže klijentove dečije potrebe i cilj potpunih "primala" je da klijent doživi gubitak, tj. neostvarenost tih svojih ranih potreba, za prisustvom roditelja, za dodirom, za podrškom, pažnjom, strpljenjem, nežnošću, itd. Do tih ranih potreba se može doći samo preko bola, jer su sa potiskivanjem bola (zbog nemogućnosti njihovog zadovoljenja potisnute i one same). Prema tome, deviza je bila "No pain, no gain" (Bez bola, nema uspeha).

       
       
Ta prva varijanta Primalne terapije je očigledno odgovarala nekim klijentima i oni su postizali neuobičajeno dobre i brze rezultate, ali je bilo i dosta onih klijenata kojima nije odgovarala. Uglavnom, klijenti sa jačim ego snagama, zdraviji, emotivno i socijalno funkcionalniji, bolje su prolazili kroz Primalni terapiju i imali brže i veće rezultate. Međutim, klijenti sa slabijim ego snagama, manje emocionalno stabilni i manje socijalno funkcionalni, sa periodima zavisnosti neke vrste, doživljavali su terapijske neuspehe i bilo je jasno da se metodologija mora prilagođavati takvim klijentima.

(Nastavak sledi...)

          
          
          

понедељак, 02. октобар 2017.

ARTUR DŽANOV (1924-2017) 1/3

Ovog jutra sam saznao da je umro Artur Džanov, američki psiholog i tvorac Primalne terapije. Njegova knjiga "Primalni krik" (The Primal Scream, 1970) je svetski bestseler, a kod u Srbiji je prvi put bila prevedena 1980. ("Rad", Beograd).
          Ja mislim da je Artur Džanov najznačajni psiholog i psihoterapeut do sada. Zašto? Ako smatramo da je neurolog Sigmund Frojd rodonačelnik psihoterapije, one koja hoće da se bavi uzrocima, a ne simptomima, onda je, psiholog Džanov njegov pravi naslednik u oblasti psihoterapije. Za razliku od neo-psihoanalitičara i ego psihologa, koji su Frojdovu psihoanalizu usmerili ka uvidu i osnaživanju ega, Džanov je psihoterapiju vratio na sam početak, na Frojdovo i Brojerovo otkriće da kada klijent emotivno proživi traumu iz prošlosti, on se oslobađa tegoba. Nažalost, Frojd i Brojer nisu našli sistematski način da bez hipnoze izvode ovu metodu, a nisu uspeli ni da otkriju dublju zakonitost koja je tu postojala, a to je da se sa klijentom mora ići dalje, od pojedinačnih traumatskih scena do dečijih potreba koje su ostale nezadovoljene i koje se mogu emotivno doživeti i tako zauvek razrešiti.
          Tako su Frojd i Brojer zalutali u toj šumi koju su činila klijentova sećanja, hipnoza koja je tada bila hit, traumatske scene, abreakcija, i nisu uspeli da "provale tajni kod" porekla neuroze. To je pošlo za rukom Arturu Džanovu. On je potvrdio da se ključ neuroze krije u detinjstvu, ali je otkrio i suštinu samog patološkog procesa: kada dete duže vreme ne dobija ono što mu (emotivno) treba, ono automatski potiskuje svoj bol zajedno sa svojom potrebom. Zatim se oko tog potisnutog bola i potrebe formiraju jake psihološke odbrane (kako bi dete moglo da nastavi da razvija svoje druge potencijale) kako bi se taj bol držao u nesvesnom.
          Primalna terapija je počela sa intenzivnim terapijskim tehnikama "razbijanja" tih odbrana i tu je bilo neverovatnih uspeha, uglavnom sa klijentima koji su već duže vreme imali psihoterapijsko iskustvo i mrežu uvida, pa su sada u primalnoj terapiji dobili "kariku koja im je nedostajala". Međutim, novi klijenti, bez psihoterapijskog iskustva, nisu svi tako dobro reagovali na novu metodu koju je Džanov otkrio krajem 60-tih godina. Njegova tadašnja supruga Vivijen se brzo uključila u rad i povremeno je isticala svoj deo zasluge za otkriće Primalne terapije. Sredinom 70-tih godina, Džanov se razveo i na sudu je njegova dotadašnja supruga Vivijen dobila ekskluzivno pravo da se bavi primalnom terapijom u Americi, a Džanov je sa svojom novom ženom, France, otišao da živi i radi u Francuskoj. Primalni Institut u Parizu, osnovan 1982. obeležio je drugu fazu u razvoju primalne terapije, a izveštaji o rezultatima su opet bili kontroverzni. Džanov kaže da je, zbog velikih poreza i troškova, posle nekoliko godina morao da zatvori Institut, i 1989. godine Džanov je sa France ponovo otvorio svoj centar, Primalni Centar u Los Anđelesu, koji je bio i edukativni centar i klinika za rad sa pacijentima.
          Džanovljevi su postepeno i bez velike pompe modifikovali metodologiju Primalne terapije, tako što se postepeno smanjivalo korišćenje agresivnih tehnika "razbijanja" odbrana, a uvodile mnogo suptilnije tehnike zaobilaženja odbrana i dolaženja do osećanja. Prateći literaturu iz te oblasti tokom svih tih godina, primetio sam da su i drugi psihoterapeuti, bilo da su u nekom trenutku radili kod Džanova, ili nezavisno od njega razvijali ono o čemu je on pisao, takođe sve više isticali problematičnost te Džanovljeve ideje da se odbrane moraju razbijati "silom i nasiljem" kako je on na jednom mestu u "Primalnom kriku" napisao. Kada sam ga pre par godina u emailu podsetio na toj njegov stav, on mi je odgovorio da su to bile "revolucionarne 60-te godine" i da je to napisao u duhu tog vremena.
          Nažalost, predrasude su pratilie Primalnu terapiju dugo posle "Primalnog krika", sve do danas. Stručnjaci i laici kritikuju "terapiju primalnim krikom", iako nikada nisu bili na terapiji, zbog njene grube metodologije, iako je ta metodologija davno napuštena. To znam jer sam 2007. bio na Primalnoj terapiji u Primalnom Centru.

(nastavak sledi...)

четвртак, 21. септембар 2017.

KADA OBIČNE DILEME POSTANU MUČNE

Dejan (20) je često zapadao u dileme kao što je da li da nastavi da gleda televiziju ili da radi nešto koristno za svoj život. To bi ga, zatim, vodilo u teško i mučno kajanje zbog svog propuštenog vremena u životu i uznemiravajućeg nezadovoljstva onim što je do tada postigao. 
Takva rastrzajuća osećanja su postajala toliko jaka da su mu potpuno kvarila dan i dovodila ga do očaja.

Tokom seanse on dolazi do otkrića da je to, u značajnoj meri, rezultat višegodišnje mučne porodične atmosfere gde ga je otac gurao da se bavi bridžom (poznata igra kartama), dok je majka bila protiv, što je njegove roditelje bilo dovelo skoro do pred razvod.

Dešavalo bi se i nešto drugo: Oba roditelja bi ga primoravala da pročita neku knjigu ("da ne bi ostao glup"), a kada on to ne bi uradio, oni bi zajedno očajavali pred njim, izražavajući time svoj strah za njegovu budućnost.

Rezultat takvih dugotrajnih porodičnih iskustava bili su njegovi strahovi da će pogrešiti, da neće donete pravu odluku, da će propustiti da nešto uradi, da neće dobro izabrati, i sve to u toj meri da se pretvaralo u veliki grč, unutrašnju iscrpljujuću borbu i očaj. Obične dileme, koje imaju svi ljudi, kod Dejana (kao i kod nekih drugih ljudi) pretvarale su se u teško samomučenje, zbog porodičnog iskustva gde su roditelji dramatizovali razlike u svojim vaspitnim stavovima i dramatizovali posledice detetovog odbijanja da radi nešto što je korisno i "dobro za njega".

Kada se kod običnih ljudskih dilema izgubi lakoća, vedrina i radost izbora, to znači da je zaboravljena radost života. A radost života samog je doživljaj bez koga sva nečija postignuća u životu nemaju pravi temelj, mogu na subjektivnom planu izgubiti smisao i iznenada se srušiti, što vidimo kod samoubistava mnogih talentovanih i uspešnih ljudi.

www.emocentar.com

четвртак, 24. август 2017.

PSIHOTERAPIJA: OTKRIVAJUĆA I POKRIVAJUĆA


U osnovi, postoje dve vrste psihoterapija: one kojima je cilj da klijentu pomognu da se otvori i da, postepeno i uz terapeutovu pomoć, sam otkrije šta je do tada potiskivao i sam nađe odgovore na pitanja uzroka svojih tegoba, i druge vrste psihoterapija, koje su usmerene na direktnu promenu ponašanja koja klijentu smetaju, bez ulaženja u prošlost i moguće uzroke tih tegoba. Prva grupa psihoterapija bi se mogle nazvati „otkrivajuće“, a druga „pokrivajuće“, bez obzira na zvanične nazive tih psihoterapija. A oni koji sebe smatraju „integrativnim psihoterapeutom“, po mom mišljenju bi trebalo da umeju da rade i na „otkrivajući“ i na „pokrivajući“ način. U principu, otkrivajući način psihoterapijskog rada je primenljiviji kod osoba sa jačim egom, sa stabilnijom strukturom ličnosti, dok se pokrivajući više koristi kod klijentata krhkijeg ega i nestabilnije građe ličnosti, mada je ova podela previše gruba.

Klijenti koji se odlučuju da krenu na psihoterapiju, biraju, na osnovu svoje informisanosti i afiniteta, jednu ili drugu vrstu psihoterapije, tj. očekuju da se njihova lična psihoterapija sastoji u pomoći terapeuta u smeru njihovog otvaranja i otkrivanja neprijatnih, bolnih, dirljivih sadržaja koje su do tada potiskivali, ili pak, očekuju da im psihoterapeut pomogne da razviju neka nova ponašanja, bez velikog ulaženja u njihova prošla iskustva i detinjstvo. Klijenti koji očekuju da će dobiti prostor i vreme da se slobodno izrazre i terapeuta kao saveznika u tom njihovom bolnom suočavanju sa istinom, znaju da od psihoterapeuta ne treba da očekuju mudrog učitelja i gurua, već sam saosećajnog partnera koji će biti sa njima dok oni razrešavaju svoje nezavršene emotivne poslove iz prošlosti. Ovi drugi klijenti, koji traže „pokrivajućeg“ psihoterapeuta, očekuju da će ih on voditi, davati domaće zadatke, uveravati u ono što je dobro za njih, razuveravati ih da se odreknu zabluda, podržavati da istraju u prihvatanju novih ponašanja, itd. To su dve različite koncepcije psihoterapijskog rada, iako se one povremeno mogu kombinovati na uspešan način, po modelu: teza, antiteza i sinteza.
Integrativna emocionalna psihoterapija svakako više pripada otkrivajućim, nego pokrivajućim psihoterapijama, mada postoje terapijske situacije i klijenti sa kojima se i drugačije radi. Mi ipak verujemo da se uvek mora poći od pretpostavke da je klijentovo „pravo Ja“ dovoljno jako da se, uz psihoterapijsku pomoć može samo izboriti sa „nerealnim Ja“ i da mu je na tom putu dovoljno da ima nekog ko će biti uz njega i verovati u njegov (klijentov) način dopre do svoje „istine koja će ga osloboditi“. To je naše polazište. Međutim, kada primetimo da psihoterapijski proces ne teče po tom idealnom planu, mi pokušavamo da pomognemo klijentu da se suoči sa kontradiktornostima, nelogičnostima, zabludama i drugim iskrivljenjima realnosti, ali to činimo na jedan pažljiv i taktičan način, uvek uz poštovanje ličnosti i integriteta klijenta, koji ima pravo i da želi da ostane u svojoj neurozi mnogo duže nego što njegov psihoterapeut pretpostavlja.

Psihoterapija traži više vremena da bi „pokazala šta zna“ zato što je neuroza veoma žilava i otporna na pokušaje promene. Psihoterapijski put je u pravom smislu reči put „preko trnja do zvezda“, jer klijent sa terapeutom mora izgraditi veoma jak radni savez, sa puno poverenja, da bi uspeo da se iščupa iz kandži neuroze. Kratkotrajne psihoterapije su ponekad moguće, ali su to izuzeci koji se dešavaju pod posebnim okolnostima i samo u nekim netipičnim slučajevima.

I zato, potencijalni klijenti treba da znaju da je prava psihoterapija jedan ozbiljan životni poduhvat, za koji je potrebna odlučnost, posvećenje, vreme, istrajnost i čvrst savez sa psihoterapeutom, da bi dao ono što jedino psihoterapija može dati: veliki pozitivni preobražaj u daljem razvoju ličnosti, uz razrešenje većine ili svih psihogenih tegoba koje su dugo mučile klijenta.

Vebsajt: www.emocentar.com            Email: marjantosic@gmail.com         Tel: 063308132