Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

среда, 17. новембар 2010.

POTREBA ZA RAZUMEVANJEM



Jedna klijentica mi je posebno pomogla da shvatim potrebu nekih klijenata da im, bar u jednoj fazi rada, ne treba ništa drugo nego da ih neko samo požljivo sluša i pokušava da razume. Naime, ona je uglavnom dobro koristila psihološku pomoć, pričala o svojim mukama i redovno dolazila, ali je počela sve više da radi nešto što sam ja mislio da nije dobro: ona je često pričala priče koje su, kako se meni činilo, imale za cilj da opravdaju nešto što je u nekoj situaciji uradila ili rekla. Moja logika je bila da nije dobro ako podržavam kod nje tendenciju uveravanja drugih (danas mene, sutra nekog drugog) da je ono što je u nekim prilikama radila ili govorila - bilo ispravno. Mislio sam, a i kroz komentare sugerisao - iz najbolje namere nekoga ko pomaže - da neće imati velike koristi od toga da stalno uverava druge u opravdanost i ispravnost svojih reči i postupaka. Bolje je da uči da veruje u sebe, a ne u mišljenja drugih ljudi.

Ona je dva-tri puta tokom više meseci progutala moja usmeravanja i prekidanja njenih priča, a onda mi je jednog dana prigovorila. Rekla je da su ti moji komentari loše delovali na nju, da se osetila prekinutom, neshvaćenom, izdanom. Nije mogla da veruje da neko, ko ju je tako dobro slušao i pomagao joj tokom više meseci, sada odjednom prekida njene priče i sugeriše joj nešto što je ona tumačila kao: eto, stvarno nema nikoga ko mene može da razume. Priznajem da mi je bilo nelagodno da to čujem, ali je njena primedba imala konstruktivni ton, tako da smo to uspeli da raščistimo do kraja seanse. Nesporazum je u tome što sam ja hteo da joj ubrzam terapijski proces i da je "naučim" nečemu (da treba da veruje u svoje motive, postupke i reči, a ne da se stalno oslanja na tuđe procene), međutim, to nije bila njena potreba. Njena potreba je bila da je neko pažljivo sluša, dugo i strpljivo (pošto ona za sebe kaže da je spora) i samo da razume to što mu ona priča. Ništa više od toga.

Tada sam se opet setio Rodžersa, jer je to bila još jedna potvrda vrednosti njegovog učenja. On je bio izraziti zagovornik nedirektivnosti i bezuslovnog prihvatanja klijentove priče, bez ikakvog pokušaja usmeravanja od strane pomagača.

Zanimljivo je kako je klijentica objasnila zašto je konačno odlučila da iznese svoju primedbu. Prvo, kaže da se osećala ojačanom posle nekoliko meseci našeg rada, tako da je sada mogla da uradi ono za šta nije imala hrabrosti ranije. Drugo, dobila je inspiraciju prethodne večeri na mojoj edukativnoj radionici "Veština empatijskog reflektovanja osećanja", kada sam pročitao jedan primer iz literature u kome je jedna terapeutica "skliznula" iz nedirektivnog u direktivni pristup sa jednim svojim klijentom, rukovodeći se takođe nekim principom u nedirektivnoj psihološkoj pomoći, ali ispuštajući iz vida neke druge principe u tom načinu rada.

понедељак, 13. септембар 2010.

KAD JE PSIHIJATAR PLAKAO


U "Utisku nedelje" sinoć (12.9.2010), Emir Kusturica je ispričao da je jednom zbog jake depresije prekinuo snimanje svog filma "Otac na službenom putu"i posetio psihijatra u Sarajevu. Psihijatar ga je pitao čime se bavi, šta radi. Kada mu je Emir rekao da snima film o Golom otoku, psihijatar je počeo da rida i dobro se isplakao (što je voditeljici Olji Bećković zabavno i smešno). Kusturica kaže da je u tim trenucima bio veoma zbunjen i gledao da nekako pomogne psihijatru, dok je istovremeno je primetio kako se simptomi njegove "reaktivne depresije" gube. Psihijatar je objasno da je bio na Golom otoku i da su tamo doživeli jedno strašno slamanje volje, zbog čega je sada i plakao. Od tada su on i Emir prijatelji.

Ovo je zanimljiva priča koja govori više stvari. Najpre, na psihijatre ili psihologe se uvek gleda kao na neke bezosećajne robote, koji ne mogu da imaju ljudske reakcije. Drugo, ako je ta reakcija plač, onda je to ljudima vrlo zbunjujuće, pa i smešno, iako još uvek ne znamo zašto ta osoba plače. Treće, ako je neko veoma potišten, dovoljno je samo da vidi kako neko drugi slobodno plače pa da već od toga ima katarzični efekat. Četvrto, ono što takođe potvrđuje naše gledište, suze i plač najlakše se pokreću u dodiru sa nekom vrstom pažnje i ljubavi, jer "snimanje filma o Golom otoku" je psihijatru značilo jedno veliko i javno uvažavanje ogromne patnje koju je on sa ostalima tamo doživeo i neka vrsta rehabilitacije. Zato se te psihijatrove suze poletele skoro nevoljno.

Suština Emocionalnog metoda je upravo u tome da pomognemo klijentu da sa što više pažnje i ljubavi obuhvati svoje gubitke i bolove, doživi ih prvi put i zauvek izbaci iz svog sistema.

петак, 10. септембар 2010.

IZRAZITI ILI POTISNUTI OSEĆANJE?

Izraziti ili potisnuti osećanje? - pitanje je sad. Pitanje za sva vremena, jer nema lakog odgovora. Da li se prepustiti ljutnji i besu koji osećamo prema nekome, ili ta osećanja ne pokazati? Da li da se rasplačemo kad nas nešto dirne, ili da „progutamo suze“ i delujemo „jako“? Da li da priznamo da se bojimo i pokažemo strah, ili da se ponašamo kao da se ne bojimo? Da li da skačemo od radosti koju osećamo, ili da budemo „kul“? Opšti odgovor na sva ova pitanje je: „Zavisi od sitacije, od konteksta.“ U jednoj socijalnoj situaciji, pokazati svoj bes biće pravi odgovor, a u drugoj ćete zbog takvog istog ispoljavanja besa posle gorko zažaliti („postupci svoji najlakše satru“). Ako se rasplačete zbog gubitka drage osobe, to je ok, ali ako se rasplačete jer ste na ispitu dobili 8 a ne 10, to nije pravi uzrok vašeg uznemirenja i suze vam u ovom slučaju neće pomoći da se bolje osećate, naprotiv. U tom slučaju, bolje je da vidite na šta vas je podsetio ovaj mali neuspeh i usmerite svoj bol na taj realni razlog, u sadašnjosti ili prošlosti. Isto je i sa strahom: ima situacija kada ga treba ignorisati i postupiti hrabro i odlučno, ali ima i situacija kada ga treba sebi priznati, uvažiti i ne srljati u opasnost. Naš opšti odgovor „Zavisi“ važi i za „pozitivno“ osećanje kao što je radost. Na primer, skakati od radosti pred matičarem, na venčanju, neće biti baš najadekvatnije „slobodno ispoljavanje osećanja“, ali ako sa svojom ekipom osvojite prvo mesto u nečemu, to isto ispoljavanje osećanja radosti biće potpuno adekvatno.

Adekvatnost u ispoljavanju osećanja je nešto što se razvija i uči od malena. To je složeno ponašanje izražavanja i obuzdavanja, fina igra puštanja i kočenja veoma zavisna od konkretnog socijalnog konteksta u kome se nalazimo. Ali šta ako se neko „zamrsio“ i jednostavno tokom života izgubio taj precizni osećaj koji nam govori kada je trenutak da osećanje pokažemo, a kada da ga sakrijemo. E, onda je to psihološki problem za koji je potrebna stručna pomoć. Emocionalno savetovanje pomaže i u ovom slučaju, pomaže klijentu da otkrije razlog i način na koji je izgubio taj fini osećaj primerenosti izražavanja ili obuzdavanja spoljašnjeg izražavanja osećanja.

(Ovaj tekst je u zanemarljivo drugačijoj verziji objavljen u Blicu, 31. avgusta 2010., na strani 18.)

уторак, 20. јул 2010.

MOGUĆNOSTI PSIHOLOŠKE SAMOPOMOĆI

Možemo li sebi pružiti psihološku pomoć? U trenutnom nedostatku dobrog prijatelja ili psihologa, možemo li pribeći "uradi sam" taktici? Znamo da su poznati psihološki savetnici i psihoterapeuti "radili na sebi", vršili samoanalizu i samoterapiju. Zašto to ne bismo mogli i mi? Bar malo?
Tema je previše velika za ovu priliku, a i sve zavisi šta podrazumevamo pod "psihološkom pomoći". Proučavajući ovu oblast primetio sam da se ljudi menjaju uglavnom na tri načina: a) tako što odluče da uvežbavaju novu veštinu (npr. da budu odlučniji), b) tako što nešto uvide ("sad shvatam da sam nasilan zato što sam vaspitavan batinama", i c) tako što se suoče sa nekim bolnim osećanjem i isplaču ga ("priznajem, tužan sam i ona mi mnogo nedostaje"). Prema tome, to su uglavnom tri načina da i sebi pomognete: da sebe podržavate u nečemo što želite da postignete sa sobom, da povezujete delove svojih saznanja i otkrivate uzroke svojih postupaka i misli, ili da prepoznajete kada vam nadolaze neka bolna i dirljiva osećanja i da ih hrabro doživljavate, umesto da ih potiskujete.
Knjižare su pune knjiga koje pokrivaju pomenuti prvi pristup ("Kako pomoći sebi da...", "Moć podsvesti", "Kaluđer koji je prodao svoj ferari...", "Autosugestija", "Samohipnoza", itd.). Princip je isti: vežbate da pozitino mislite u smeru željenog ponašanja. U ovom pristupu nema hrabrog suočavanja sa svojim sećanjima i uspomenama, nema bola. Nije slučajno što iz ovog pristupa imate toliko puno literature, dok kada je reč o samopromeni uz pomoć uvida i doživljavanja bolnih osećanja, literature skoro da i nema. Verovatno je nekome i palo na pamet da napiše neku takvu knjigu, ali ti autori se ubrzo suočavaju sa svim teškoćama i moralnim dilemama pisanja instant priručnika te vrste. Jer, veoma je teško jedan vrlo intiman i dramatičan proces otkrivanja sebe, preispitivanja svog života i doživljavanja svojih bolnih istina spakovati u priručnik tipa "Budi sam svoj psiholog". Taj proces je isuviše ozbiljan, naporan, intiman, bolan i socijalan da bi se mogao napisati u obliku "uputstva za samostalnu upotrebu". Neuroza je rezultat određenih odnosa sa drugima (bižnjima), pa se i pomoć (ili izlečenje) takođe mora bazirati na realnom odnosu sa drugim (savetnikom ili terapeutom). S obzirom da je proces psihološke pomoći u samoj svojoj suštini socijalni događaj i da je potpuni laik u opasnosti da na putu "samopomoći" zaluta na hiljadu načina, ne možemo preporučiti psihološku samopomoć onima koji počinju. Iskusni psihološki klijenti su nešto drugo. Neophodno je određeno iskustvo u zajedničkom radu sa savetnikom ili terapeutom, pre nego što će klijent biti u mogućnosti da ponekad i bez fizičkog prisustva svog psihologa ima neke uvide ili sam prepozna i doživi neka svoja do tada nesvesna osećanja. Što više iskustva klijent ima u saradnji sa svojim savetnikom ili terapeutom, to postaje sve samostalniji u otkrivanju nesvesnih uzroka svojih problema i doživljavanju svojih do tada neprepoznatih osećanja! Ipak, potreba da nekome kažete šta osećate (a ne samom sebi) nikada potpuno ne prestaje. Valjda zato što smo i postali ljudi tako što smo pričali sa ljudima.

петак, 28. мај 2010.

EMOCIONALNI METOD NA SABORU PSIHOLOGA 2010


Predstavio sam Emocionalni metod na Okruglom stolu na Saboru psihologa na Zlatiboru, juče popodne. Objasnio sam da je reč o jednom integrativnom pristupu humanističke orijentacije, ali da su nama osećanja u fokusu pažnje. Neko je, zatim, postavio pitanje u vezi pomenutih osećanja: na koji način su osećanja važna u našem pristupu. Odlično pitanje, jer to je ključna razlika u odnosu na neke druge pristupe. Rakoh da su osećanja glavni organizator psihe, da se ceo naš duševni život okreće oko njih, i da se verovatno na kraju to može svesti na pitanje koliko smo zadovoljni sobom i svojim životom, da li se osećamo dobro ili loše. Naš cilj nisu "obezglavljena" osećanja, bez kognitivnog sadržaja. Naprotiv, cilj je da se svako osećanje stavi u svoj originalni kontekst i da se kao takvo prepozna i doživi. Svako osećanje koje se pojavljuje u klijentovoj priči rezultat je neke emotivno nerazrešene situacije u bližoj ili daljoj prošlosti i pokušaja organizma da to osećanje razreši i isceli se. Mi veoma poštujemo osećanja jer nam ona ukazuju na put do traume. Trauma se može sastojati, na primer, u tome što se neko osetio neshvaćenim na poslu, zbog čega je doživeo neku vrstu izolacije od strane kolega. Ali ako sa klijentom pažljivo pratimo još ranije poreklo tog osećanja, često dolazimo do detinjstva i odnosa sa najbližima: "Mama me nikada nije razumela, ja sam za nju ostala stranac... a i ona za mene!" Naravno, ovakve reči su vrlo dirljive i emotivne (otud naziv našeg metoda) i skoro uvek su praćene suzama i plačom. Dakle, naša mapa, naši orijentiri ka kojima vodimo klijentova osećanja, jesu dečije bazične emocionalne potrebe. Osećanja nas (tokom nedelja i meseci rada) najpre odvode do osnovne nezadovoljene potrebe, a zatim pomažemo klijentu da tu potrebu doživi. To "doživljavanje" potrebe je zapravo doživljavanje gubitka, tuga sa dubokim i nesuzdržanim plakanjem. Bitne su dve stvari: da dođemo do osnovne potrebe i da klijent potpuno, celim bićem, doživi to što ona nikada nije bila zadovoljena.
Da li je moguće da je teorijsko rešenje tako jednostvno: godinama smo zatvarali kanale svojih osećanja da bismo se zaštitili od različitih uskraćenja, povreda, sramota, križe savesti, itd., što je proizvelo napetost u našem organizmu koja se prazni kroz razne simptome, a isceljenje se sastoji u tome da tokom perioda od par godina postepeno učimo da doživljavamo da nedoživljena osećanja i tako se isceljujemo? Neka osećanja će se odnositi na povrede koje su drugi naneli nama, ali ne smemo negirati i osećanja koja se tiču povreda koje smo mi naneli drugima. Princip je isti i za jedna i druga osećanja: "spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi". Ja mislim da je teorijsko rešenje ovako jednostavno. Ali, težina ovog poduhvata je u veštini praktičnog ovladavanja ovim procesom, što traži upornost i vreme, kako od strane klijenata, a još više od strane savetnika i terapeuta da ovladaju ovom nesvakidašnjom veštinom.

четвртак, 08. април 2010.

ŠTA JE BOLJE: DA SEDIMO SA KLIJENTOM I PRIČAMO, ILI DA ON LEŽI?

Život traži prilagođavanje novoj situaciji. Psihološka pomoć se mora prilagođavati konkretnom klijentu. Tako i položaj klijenta u odnosu na savetnika ili terapeuta tokom razgovora treba da se prilagođava potrebama trenutka tokom tretmana. Ovog puta imam u vidu dva moguća položaja: da klijent i savetnik sede jedan naspram drugog, i da klijent leži, a psihološki pomagač sedi pored njegove glave ili iza njega, van vidnog polja.
Oba položaja imaju prednosti i nedostatke. U knjizi "Ljubav i bol" pisao sam samo o prednostima ležećeg položaja i nedostacima sedećeg. Međutim, otkrivam da ima terapijskih situacija (naročito na početku tretmana) i klijenata kojima sedeći položaj više odgovara. Ne zato što taj položaj oni preferiraju (što je slučaj sa velikom većinom klijenata), već zato što i ja kao pomagač imam utisak da je za njih u tom trenutku taj položaj bolji. Zašto?
Najpre, sedeći položaj je za klijenta dobar prelaz iz neterapijskih situacija u terapijsku situaciju. Taj položaj im je poznat, dok je ležeći položaj za klijenta-početnika mnogo neobičniji, čini da se osećaju ugroženim i ranjivim. Neki imaju osećaj da su tako u podređenom položaju u odnosu na pomagača, što naravno može biti transferno osećanje, ali svaka velika novina zbunjuje i plaši novog klijenta i to se mora uvažiti.
Drugo, sedeći položaj omogućava bolji kontakt sa sada i ovde, a po mom mišljenju (naravno i mnogih drugih autora), u psihološkoj pomoći je dobro kretati od sada i ovde, pa onda uvežbavati odlaske u tamo i tada. Preskakanje "ovde-i-sada" tema, odnosa, misli, osećanja i skakanje odmah u neka sećanja, nije dobro. Neuroza ima svoju istoriju, tako da tretman mora ići u obrnutom smeru. U stvari, preskakanje onoga što klijent oseća sada i ovde prema pomagaču, ambijentu, situaciji u koju je došao, događaje tog dana, aktuelne događaje u svom životu, itd., je čista odbrana, odbrambeni mehanizam od pravog bola. Prošlost je sadržana u sadašnjosti i ako preskačemo sadašnjost, često preskačemo i neke važne aspekte prošlosti. Položaj licem u lice tera i klijenta i pomagača da krenu od sada i ovde i tako ne preskaču osnovnu realnost.
Treće, mnogi klijenti su se celog života osećali samim, usamljenim, napuštenim, odbačenim. Ležeći položaj ih ubacuje u tu njima poznatu situaciju, kada nije bilo nikoga da sa njima ljudski popriča, da osete da nisu sami, da osete nečiju podršku. Oni su u sedećem položaju aktivni učestnici dijaloga, dok kada leže, oni su posmatrani, ali isključeni iz pravog dijaloga. Pošto su u fokusu nečije pažnje, a većina njih nosi osećaj niže vrednosti i nesigurnosti, biti u nečijem fokusu je za njih previše opterećujuće. Jedan klijent mi je rekao da se oseća kao onaj žabac u crtanom filmu koji veselo peva i igra samo kad nije pod reflektorom. Kada se reflektor upali na njega, on se blokira. Nasuprot svemu tome, kada pomagač licem u lice priča sa klijentom, to klijenta bolje podseti na njegovu nezadovoljenu potrebu da ima nekog sa kim može ljudski da popriča, te se klijent time i lakše približi svom bolu. Figura pomagača tada zauzima prostor u kome je trebalo da bude roditelj i onda klijent ne mora da zamišlja kako je trebalo da izgleda razgovor sa osećajnim roditeljem, kad evo sada tu, pred njim, sedi neko ko hoće da sasluša. Tako pomagač i terapijski seting oživljavaju nezadovoljenu potrebu i dovode je pravo u "sada i ovde" iskustvo.
I, sada je samo malo potrebno da klijent iskoristi ovo podsećanje na nezadovoljenu potrebu i direktno doživi ono što mu je tada bilo potrebno. Tada se on spušta na nivo deteta kome treba da nekom otvori dušu i kaže šta mu treba (da priča sa roditeljem). Drugim rečima, kada klijent uz pomoć pomagača oživi svest o nezadovoljenoj potrebi, on počinje da žali za iskustvom koje je u njegovom razvoju izostalo (da roditelj ume da ga pažljivo sluša) i žali taj gubitak kao da se dešava sada i ovde. Aktivira se dečji mozak i proživljava traumu na tom nivou. Dete sada prvi put plače što nema nikog da ga sasluša.
Kada klijenta "ščepa" sećanje na nezadovoljenu potrebu, onda to postaje nevoljna reakcija na nedostatak ljubavi, razumevanja, koja može da postane burnija i bučnija i onda klijent može da legne da bi je potpunije doživeo. Iz istog razloga iz koga veliki bol ljude obori na pod.
Postoji još jedna skrivena opasnost od "skakanja" u ležeći položaj. Naime, za neke klijente, koji su čitali knjige o terapijskim metodama usmerenim na osećanja, ležeći položaj može da bude savršena odbrana od suočavanja sa svojim pravim bolom i bežanje u neku daleku prošlost gde se oni bave svojim traumama na neki svoj nerealni način. Rezultat je abreakcija, tj. nesvesna gluma bola, suptilna predstava za pomagača i samog sebe, sa ciljem da se demonstriranjem dramatične patnje dobija priznanje "naprednog klijenta".

понедељак, 01. март 2010.

LJUBAV, DUŠEVNI PROBLEMI I OSEĆANJA

Dopustiću sebi jedno pojednostavljenje: duševni problemi su rezultat nedostatka ljubavi u ranom razvoju, a bog nam je dao osećanja da te duševne probleme razrešimo. (Ideja je inspirisana radovima Karla Rodžersa, Artura Džanova, Džona Bolbija, Džin Lidlof i drugih autora).
To je, dakle, glavna ideja, koju ću sada detaljnije obrazložiti. Pod duševnim problemima smatram sve ljudske tegobe "na nervnoj bazi", a one nastaju negativnim dejstvom okoline na ljudsku jedinku. Od začeća pa nadalje, štetno dejstvo okoline mogu biti: alkohol i nikotin u krvi trudne majke, pothranjenost i stres trudnice, traumatsko rođenje, nedojenje, zanemarivanje deteta, svađe u kući, odsustvo fizičkog kontakta sa detetom, prestrogost, batine, omalovažavanje deteta, vređanje deteta, surovo kažnjavanje, itd. Podsetimo se da tegobe "na nervnoj bazi" mogu biti kako psihičke (potištenost, bezvoljnost, anksioznost, fobije, neurotične misli...), tako i fizičke (psihosomatika: ekcemi, astma, čir, slaba otpornost organizma...).
Ovaj prvi deo moje teze je verovatno blizak i prihvatljiv većini onih koji čitaju ove redove. Drugi deo teze, pretpostavljam, manje je očigledan i nije opšte prihvaćen: to da je smisao doživljavanja osećanja - razrešavanje problema "na nervnoj bazi". Pa, da krenemo da ovo pokušamo objasniti.
Fetus, beba ili dete su ugroženi nekim od štetnih delovanja okoline. Oni reaguju na to i čine šta je u njihovoj moći da se oslobode ugroženosti. Kada im to pođe za rukom - odlično, to se kodira kao uspeh, i u njima se pojavljuje osećaj uspešnosti i optimizma. Međutim, kada nikako ne uspevaju da uklone štetno dejstvo okoline, organizam to registruje kao neuspeh, to je neka vrsta predaje, što stvara osećaj bespomoćnosti i uzaludnosti. Drugim rečima, neuspeh u ostvarivanju neke svoje potrebe - a naročito kada za nju prođe tzv. kritični period - kodira se kao gubitak. Ovo je dobra reč za taj osećaj jer mlada jedinka tu zaista nešto gubi. Gubi doživljaj zadovoljenja potrebe, gubi doživljaj uspešnosti, gubi elan, gubi optimizam, gubi deo osećajnosti prema svojim potrebama, gubi deo ljubavi.
Jedini način da se gubitak razreši jeste da se oseti, da se doživi, da se odžali. Deca posle 6-8 meseca života imaju suze i kada plaču zbog nečega, to je plač sa suzama. Pre toga, bebe nemaju suze, samo plaču glasno. Fetus ne može da pušta glas, njegova reakcija na bol je nema. Prema tome, "doživljavanje osećanja" je šire i od plakanja (sa suzama ili bez suza) i zato je to izraz koji za sada najbolje opisujuje taj psiho-fiziološki proces razrešavnja traumatskih doživaljaja (koji Džanov naziva "primal"), iako većini ljudi on malo znači.
Doživljavanje osećanja je jedinstveni psiho-fiziološki proces kojim se trauma razrešava, gubitak žali, nezadovoljena potreba doživljava. Uzećemo primer traume na uzrastu od 4 godine, kada devojčica gleda kako njen otac ljutito napušta stan i odvozi se kolima, bez reči. Ovde postoji više mogućnosti, koje se tiču prirode i jačine detetove reakcije na to što se dešava. Jedna, da devojčica sve ovo gleda u šoku, bez ispoljavanja ikakvog osećanja. Druga, da reaguje kratko i sa malo osećanja. Treća, da devojčica plače, trči za ocem, viče mu da se vrati, i ostaje uplakana na ulici dok gleda kako se on kolima odvozi. Što devojčica manje reaguje na traumu, to više bola ostaje u njoj, tj. trauma ostavlja jače posledice. Drugim rečima, ona je morala više da potisne svoju osećajnost, svoj bol i ljubav prema ocu koji odlazi. U trećoj navedenoj mogućnosti, devojčica deo svog bola ispoljava na licu mesta, reaguje na traumu i time ne zatvara svoju osećajnost potpuno. Naravno da je time doživela jedan deo tog osećanja, jedan deo tog bola i na taj način malo umanjila valencu potisnutog osećanja. Ipak, čak i u tom slučaju, trauma neće biti potpuno neutralisana. Jedan deo tog bola i neki aspekti te traume će ostati nesvesni i nedoživljeni. To je ono što se radi u emocionalnoj terapiji. Naime, zadatak emocionalnog savetnika je da pomogne klijentici da se priseti važnih uspomena u njenom detinjstvu, uspomena kao što je ova sa ocem. Tada joj se pomaže da se priseti osećanja koja je imala prema ocu i - posle nekog vremena - situacije kada je on otišao. Klijenticu bismo ohrabrivali da se priseti te situacije do detalja, da nam opisuje situaciju u sadašnjem vremenu (kao da se dešava ovde i sada) i da oseti osećanja koja joj se sada pojavljuju. Neka od tih osećanja će verovatno biti vrlo slična sa onima koje je tada delimično ispoljila, a sada će još tog istog osećanja doživeti. Međutim, mogu se sada pojaviti i nova nedoživljena osećanja: "Kaži mi nešto, zašto ćutiš, odgovori mi!" Ili: "Zar se nećeš okrenuti bar jednom, zar ti tako malo značim!" Ili: "Ostani, kaži da ćeš ostati, kaži da ćeš se vratiti!". Nikada ne možemo predvideti koja će se osećanja kod klijenta pojaviti u vezi neke emotivne scene. To je nešto jedinstveno, idiosinkratično, svojstveno samo toj osobi. Ono što je univerzalno to je da će svi osećati neko bolno osećanja u takvoj situaciji, a ono što konačno razrešava traumu je totalno doživljavanje potrebe koja je traumom ostala nezadovoljena.
Dakle, rađamo se sa nekim potrebama (Džanov), urođenim očekivanjima (Džin Lidlof) od roditelja i kada oni te naše potrebe ne zadovoljavaju, mi potiskujemo svest o tim našim urođenim potrebama, potiskujemo ljubav u sebi, otupljujemo svoju osećajnost. Onda pokušavamo da živimo nesvesni te ljubavi, nesvesni tih naših urođenih emocionalnih potreba, nesvesni našeg bola. To proizvodi napetost koja se ispoljava na mnogo različitih neurotičnih načina kroz različite duševne i fizičke tegobe. Lek je da se konačno dožive ta potisnuta osećanja, da se sa njima dožive potisnute urođene emocionalne potrebe, da se povrati osećajnost i oslobodi ljubav u nama. "Spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi!"

среда, 17. фебруар 2010.

STALNO OKRIVLJAVANJE DRUGIH KAO MEHANIZAM ODBRANE OD BOLA

          Svako ponašanje može da bude u funkciji odbrane od bola, tuge. Nisu to samo projekcija, racionalizacija, reaktivna formacija, retrofleksija, konfluencija, itd. Odbrana može da bude preteran rad, ali i pasivnost, može da bude alkohol, ali i strah od alkohola, može da bude brbljivost, ali i ćutanje, sve, bukvalno sve.

           Neki klijenti se brane od bola, tako što u sebi gaje priču o tome koliko su im drugi zla naneli, povredili, koliko su ih osakatili, upropastili, itd. Ovde nije reč o privremenim i kratkim ispadima ljutnje i besa prema nekim značajnim osobama u klijentovoj prošlosti, što je normalno, pogotovu ako se izražava u kombinaciji sa jadom i bolom. Ovde je reč o okrivljavanju koje je konstanta u priči o drugima. Klijent ima neodoljivu potrebu da vidi druge kao krivce za njegov osećaj nesreće, nezadovoljstva i bolesti. „Krivci“ mogu biti brat, sestra, majka, otac, žena, deca, direktor, kum, komšija, itd. Okrivljavanje proizvodi mržnju (a i obrnuta, svejedno), a mržnja želju za osvetom... i od psihološke pomoći nema ništa. Naravno, ukoliko, u nekom trenutku na tom putu orkivljavanja i mržnje klijent spontano ili uz pomoć savetnika uspe da „digne ruke“ od toga i oseti bol koji leži ispod mržnje, on se vraća na stazu isceljenja. Međutim, ovde je reč o klijentima kojima je okrivljavanje drugih hronična i strateška odbrana i koji se nje čvrsto drže. Kada emocionalni savetnik ovo uvidi, mislim da klijentu ovo mora predočiti. Nije dobro ako klijentova okrivljujuća strategija ostane nesvesna. Svesna ili nesvesna, ovo je destruktivna strategija ili stav sa kojim se proces isceljenja ne može izvesti. Isceljenje je nemoguće sve dok klijent veruje da su ga njegovi bližnji namerno povređivali, svesno unesrećivali, jer su zli. Nema isceljenja sa ovakvim referentnim okvirom. Isceljenje postaje moguće samo onda kada klijent otvori mogućnost da ga bližnji nisu namerno i svesno povređivali, već da su samo radili najbolje što su znali, mogli i umeli u datim okolnostima. Oni su radili nešto što je klijenta povređivalo - nisu ga razumeli, nisu znali da mu pokažu ljubav, nisu umeli da zadovolje njegove duševne potrebe – jednim delom verovatno i zato što ni sami nisu dobili u porodici to što nisu umeli da daju svojoj deci. Na ovaj način, jedan od ciljeva emocionalnog savetovanja je da kod klijenata proširi sliku o tregediji – u kojoj nije on bio jedina žrtva - a nikako da podržava klijentov okrivljujući stav prema bližnjima.

           Onog trenutka kada emocionalni savetnik uspe da na adekvatan način (to se uči u treningu) zaustavi klijentovu okrivljujuću priču, pojavljuje se bol, osećaj čiste nesreće, gubitka, žalosti i nepovratnosti izgubljenog. Klijent sada - ne optužujući nikog – plače i počinje jasno da vidi šta nije imao, šta je izostalo, šta mu je trebalo. Tada sve odbrane padaju i on se mirno sreće sa svojom bolnom istinom: nije bilo ljubavi. I, pošto istina oslobađa, napetost i bol se tope u telu i on doživljava opuštenost kakvu nikada do tada nije doživeo. U stvari, on samo postaje ono što jeste (bio na početku).

среда, 03. фебруар 2010.

PROBLEMI, ODBRANE I OTPORI U PROCESU SAVETOVANJA I TERAPIJE

          Cilj emocionalnog terapeuta jeste da blago vodi klijenta ka bolu za koji je klijent spreman da ga oseti. Vodimo računa da klijentu ne odvlačimo nepotrebno pažnju i trošimo njegovo vreme podstičući teme za koje iz teorije i iskustva znamo da su neproduktivne i jalove. Usmeravamo ga ka dirljivim i bolnim temama, ali pažljivo, bez "sile i nasilja", na čemu i danas Džanov insistira (Mislio sam da je odustao od te formulacije, ali nije.). Još uvek verujem da, bez obzira što to naravno produžava terapiju, terapeut ne sme koristiti nikakve verbalne provokacije (na ivici povrede), kako bi postigao svoj cilj. Klijenta moramo dovesti u psihičko stanje da svesno u jednom trenutku odustane od odbrane i prepusti se nekom svom bolu. Naravno da to može da potraje i da su otpori veliki, ali to nije razlog da se radi drugačije. Čemu tolika žurba na strani terapeuta. Ako se klijentu žuri, on će požuriti.
          Imamo klijente koji su čuli za ovaj način rada, čitali neke knjige i žele da odmah skoče u svoje "rane jade". Ne ide, jer kada krenemo na taj "put unazad" ne možemo preskočiti godine, ponekad i decenije onoga što se dešavalo od detinjstva do danas. Kada klijent oseti taj problem, on može nesvesno početi da glumi da je u bolu zbog nečega što mu se dešavalo pre 20-30 ili 40 godina. Ovo je odavno primećen fenomen kod klijenata koji su dovoljno intuitivni i inteligentni da znaju da su koreni njihovih problema u ranom detinjstvu, ali hoće da stignu do njega prečicom, preskačući sve drugo. Nema preskakanja.
Klijenti imaju tendenciju da preskaču dve stvari: svoje sadašnje probleme (probleme novijeg datuma) i osećanja u vezi svog savetnika (terapeuta). Kao da je lakše baciti se na neke daleke teme i ljude, nego na ono što nam je pred nosom, ovde i sada. Možemo reći da je to jedna vrsta psihološke odbrane. Na primer, klijent može da bude invalid posle saobraćajne nesreće od pre dve godine, međutim, on na početku tretmana to potpuno preskače i hoće da priča o traumatskoj sceni na uzrastu od dve godine, sceni za koju predpostavlja da je mnogo uticala na njegov kasniji razvoj. Greška! Psiholog ovo mora da primeti i vrati klijenta na skorije teme. Dok ne istraži i izrazi svoja osećanja u vezi svoje invalidnosti, vrata osećanja za tu ranu traumu će biti zatvorena. Ono što gotovo automatski otvara vrata za dublje bolove jeste očišćen prostor od bolova kasnijeg datuma. Slično važi i na relaciji moj terapeut-moji roditelji. Ako klijent nije svestan svojih osećanja prema terapeutu, ignoriše ih i prećutkuje, time sebi u mnogome otežava kontakt sa osećanjima prema roditeljima. Neuroza je bolest koja nastaje u odnosu između jedinke i drugih bića. Ono što smo postali u odnosu sa roditeljima koristimo u kasnijim odnosima. Jer ljubav ide dalje, ona se prenosi sa jednih nam važnih osoba na druge. Najčešće od roditelja na bračnog druga i decu. Ona silina osećanja prema roditeljima (pozitivna i negativna) se kasnije samo prenosi na partnere i decu. Ljubav prema roditelju je tu, ali nema više onu žestinu (biti ili ne biti). Ta žestina se prenela na druge "objekte ljubavi". Jedan od objekata ljubavi postaje i naš savetnik ili terapeut. Jedan od direktnih kanala ranih osećanja zavisnosti vodi od roditelja do našeg pomagača (lekara, savetnika, poslodavca, terapeuta). Zato je "kraljevski put" do osećanja iz detinjstva upravo odnos sa našim pomagačem (terapeutom). Preskočiti taj nama sada važan odnos u sada i ovde, znači otežati sebi put do ranih sećanja. To je jedno od najvažnijih Frojdovih otkrića: put do ranih sećanja vodi preko naših osećanja prema terapeutu. To je učenje o transferu (prenosu) i zato se radi analiza prenosa u psihoanalizi. Međutim, u ovom našem načinu rada, fenomen transfera se ne koristi da bi se analizirao, pogotovu ne da bi se analizirao po psihoanalitičkoj teoriji, zato što je ona prilično netačna (po mom skromnom mišljenju). Fenomen transfera se koristi kao podsetnik na osećanja koja su postojala prema drugim ljudima sa ciljem da pomognu klijentu da ih sada doživi, tj. doživi osećanja vezana za te odnose. I teorija odnosa sa roditeljima je ovde drugačija. Mislimo, slično kao Džanov, da je problem bio u tome što su neke bazične dečje emocionalne potrebe bile nezadovoljene, da se one ne mogu naknadno zadovoljiti, ali se mogu doživeti (odžaliti kao u procesu žaljenja za izgubljenom osobom). To su potrebe deteta da bude voljeno, maženo, paženo, da ga tretiraju sa poštovanjem, da oseti da je dragoceno, da mu pomažu u razvoju, podučavaju ga raznim granicama u odnosima sa drugim ljudima, da atmosfera u kući bude vedra, da ima igre, smeha, šale, itd. Ma koliko ovo jednostavno zvučalo, Frojd to nikad nije rekao takvim ili sličnim rečima.
          No, da se vratimo mi na našu temu iz naslova. Prepreka do osećanja može biti i velika količina bola koju klijenti nose u sebi, tolika količina bola koja je prosto njih anestezirala. Duško Radović je rekao otprilike: Koliko je strašno moralo biti, kada se ni plakati nije moglo. To je to. Ovi klijenti žive zapravo u stanju hroničnog šoka, iako taj šok ne mora biti i najčešće nije rezultat jednog traumatskog događaja, već decenijama akumuliranog bola. To su klijenti koji su bili sistematski i često nedramatično ponižavani, poništavani, vređani, gurani u stranu i/ili tučeni. Oni kao da nose u sebi bure baruta i postali su vrlo oprezni, znaju da šta bi mogla da uradi samo jedna mala iskra osećanja. Sa njima se mora raditi strpljivo i dugoročno na dva cilja: popuštanje unutrašnje napetosti i omekšavanje zidova tog bureta baruta.
Još jedan uočeni problem je osobina nekih klijenata (češće ženskih) da se prazne opširnim i zamršenim pričama. Njima nedostaje ono što muški klijenti više imaju, a to je direktno usmeravanje na glavne bolove (makar to radili brzopleto, tvrdoglavo, netaktično, prerano...). Ženski klijenti su skloni da pletu previše komplikovani verbalni materijal, a mi terapeuti nemamo uvek dovoljno odlučnosti da ih često prekidamo i preusmeravamo, nego ih puštamo da se "isprazne", a to je često neproduktivno.

петак, 08. јануар 2010.

ŠTA ZNAČI BITI OSEĆAJAN?

Osećajnost je, kako je ja shvatam (inspirisan radom Artura Džanova), jedna od suštinskih osobina ljudskog bića. Osećajna osoba je ona koja ima osećanja, koja može i da plače i da se raduje, koja može da saoseća sa tuđom patnjom, primereno kontekstu cele situacije. Takva osoba ima osećaj za meru, ona je taktična, adekvatna, dobronamerna, ali ne naivna i neoprezna. Biti osećajan - to je cilj emocionalnog savetovanja i terapije, primalne terapije i drugih vrsta terapije (npr. nedirektivne Rodžersove terapije, re-evaluativnog savetovanja Harvi Džekinsa, itd.), mada njihovi autori to možda drugačije zovu.
Osećajna osoba ima direktan kontakt sa osećajem povređenosti, ona je svesna kada se oseća povređenom. U stvari, ona ima dobar kontakt sa svim bolnim i dirljivim osećanjima. Međutim, to ne znači da je osećajna osoba slaba, naivna, preosetljiva, razdražljiva, nefunkcionalna, itd. Naprotiv. Osećajna osoba je jaka (R. Kipling: "budi jak ali nežan"), bistra, emocionalno inteligentna, tolerantna, smirena i vrlo funkcionalna.
Osećajna osoba je svesna svojih unutrašnjih duševnih zbivanja, ona je dobro povezana sa svojim uspomenama i ne boji se da ih se seća i da o njima priča. Ona je odradovala svoje radosti, prebolela svoja razočarenja, odtugovala svoje tuge, pomirila se sa svojim ograničenjima, izvinila se onima prema kojima je grešila, oprostila onima koji su je povređivali. Ona nema "mračne demone" u svojoj duši i zato je vedra, tolerantna na pokušaje da je neko povredi, druželjubiva, otvorena da uči i da se menja.
Osećajna osoba može da voli onda kada je upoznala neku drugu osobu i zavolela je. Ako se radi o prijatelju, podržavaće ga, pomagati mu i biti mu lojalan. Ako je u pitanju ljubavni partner, biće prema njemu pažljiva, nežna i verna. Ako se radi o detetu, biće dobar roditelj, pun ljubavi, strpljenja, požrtvovanja i predanosti. Ako je reč o roditelju, biće blaga, poštovaće godine, starost, biće zahvalna za ono što je dobila, a oprostiće ono što nije dobila.
Osećajno dete ne maltretira druga iz odeljenja zato što nosi naočare ili je druge vere. Ono ne govori uvredljivo o drugima, ne podstiče drugu decu da se tuku i izbegava tuče. Ali brani se žestoko kada nema kud. Osećajni adolescent ne mrzi navijače drugih klubova, izbegava fizičko povređivanje bilo koga i rušenje bilo čega. Osećajna mlada osoba se ne odaje alkoholu, cigaretama i drogi jer se oseća dobro bez tih hemijskih sredstava. Štaviše, kada koristi ta sredstva, oseća se otrovano, loše. Osećajna osoba radi, ali zna i da odmara, da bude sa onima koje voli, a ponekad i da se osami. Ona najpre nastoji da uspostavi takve odnose sa drugima da od toga svima bude bolje, dakle, dobronamerna je i konstruktivna. Međutim, osećajna osoba vrlo brzo prepoznaje osobe koje su neurotične, zlonamerne i nepromenljive, te ih izbegava. Kada nema kud, osećajna osoba se brani, tuče, udara, brani svoje bližnje i drage, ako treba i po cenu života.
Mislim da osećajnost ima veze sa onim što je Luj Armstrong hteo da kaže svojom poznatom pesmom "Kakav divan svet!" (What a wonderful word!), iako svi znamo da svet u realnosti nije takav: Svet jeste divan, a druga je stvar što ga ljudi svojim ponašanjem mogu učiniti strašnim.
Osećajna osoba nije idealna, ona je nesavršena, pravi greške, radi neke stvari zbog kojih se posle pokaje, itd. Neke stvari možda i ne oseća, propusti da nešto primeti, uradi nešto ludo. Naravno da smo nesavršeni i često nesrećni u nesavršenom i nesrećnom svetu. Nije poenta u idealizaciji osećajne osobe. Ta osoba samo teži da danas bude osećajnija nego juče.