Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

уторак, 08. децембар 2015.

PSIHOTERAPIJA (EMOCIONALNI METOD) - UPUTSTVO ZA UPOTREBU

 Različiti ljudi imaju različita očekivanja od psihološke pomoći (psihoterapije, savetovanja, koučing) i na različite načine koriste ovu uslugu. Nekome možda treba da ga neko bar jednom pažljivo sasluša i to je sve. Nekome je možda potrebna samo ljudska podrška dok prolazi kroz tešku životnu fazu. Neko želi da uz nečiju pomoć donese važnu životnu odluku, itd. Svakako, vi imate pravo da ovu uslugu koristite na svoj način, ukoliko tačno znate šta želite i ako ste sa tim stvarno zadovoljni. 

Ipak, primećeno je da veliki broj ljudi ima predrasude u vezi ove usluge, ili koristi samo mali deo onoga što ona može ponuditi, a rezultat toga je da budu „razočarani“, ili imaju utisak da to nije „ništa posebno“, itd. Cilj ovog teksta je da vam pomogne da na najefikasniji način koristite psihološku pomoć, pre svega ovaj integrativno-emocionalni metod. Jedino tako ćete otkriti svu moć psihološke pomoći i razumeti zašto je ljudi sve više koriste. Suprotno raširenom uverenju, psihološku pomoć najmanje koriste osobe sa teškim problemima (alkoholizam, narkomanija, sociopatija, granični sindrom, psihoza...), već uglavnom ljudi sa različitim problemima življenja, bez psihijatrijske dijagnoze.

Najpre, pošto je vreme seanse ograničeno, važno je da znate da se korišćenje seanse uči. Normalno je da ćete u početku slabije koristiti seansu, a kasnije sve bolje. Terapeutu nije lako, a naročito u početku tretmana, da vas prekida, zaustavlja u onome što ste hteli da pričate, i da vas usmerava ka nekim drugim temama. Velike deo odgovornosti za teme koje ćete pokretati i koliko ćete se dugo zadržati na njima, leži na vama. Nemojte pričati nešto što možete svakome i što je puko prepričavanje nečega što vi već znate i pričali ste puno puta. Zatim, nemojte vodite monolog, ostavite malo mesta terapeutu da reaguje na to što je čuo. Nemojte pričati da biste dobili sud od terapeuta o tome da li ste u pravu ili ne. Nemojte koristiti terapiju da biste okrivljavali sve ljude oko sebe i ceo svet, itd. Takvi načini korišćenja terapije daju slabe rezultate.

Najbolje je da u svom ispovedanju budete potpuno iskreni, to jest da težite potpunoj, bolnoj iskrenosti, a da bi se došlo do te faze u odnosu sa terapeutom, potrebno je vreme i poverenje („Srce se otvara teže nego najbolji sef“).

Zatim, neka vam govorenje služi pre svega kao izražavanje sebe i upoznavanje sebe, a ne kao prenošenje informacija terapeutu („Govorenje je otkrivanje“). Čak i ako vas obuzmu osećanja i tuga, bolje da se prvo dobro isplačete, a kasnije možete ukratko reći terapeutu zbog čega ste plakali. Osećanja imaju prednost nad pričanjem, pod uslovom da u sebi tačno razumete zašto ste tužni. Ukoliko niste sigurni kakva su vas osećanja obuzela, onda tražite pomoć od terapeuta da vam pomogne u njihovom artikulisanju.

Sarađujte sa svojim terapeutom, nemojte ćutati ako vam nešto nije jasno, ako vas nešto zbunjuje, ako nešto ne uspevate sami da uradite, već tražite pomoć.

Dajte vreme ovom procesu. Dajte vreme i sebi da se „skrasite u terapiji“ i da sa terapeutom izgradite tzv. „radni savez“, gde osećate da vas dvoje zajedno radite jedan posao. Dublji odnosi se ne grade na brzinu, na prečac, nema prečica. Dublji odnos poverenja se stiče vremenom i onda taj odnos postaje oslonac koji vam omogućava da se otvorite više nego pred bilo kim drugim do tada u svom životu.

Priđite terapijskom procesu ozbiljno, posvećeno. Oko zakazivanja seansi komunicirajte pouzdano i jasno sa terapeutom, poštujte termin, nemojte kasniti na seanse. Neopravdano otkazivanje seanse u poslednji čas ili neopravdano izostajanje se plaća punom cenom seanse. I u obrnutom slučaju, slično važi: U slučaju da terapeut neopravdano izostane sa seanse, sledeću vodi besplatno.

Svaki osećaj ili osećanje koje vam se razvije u seansi ili između seansi, podelite sa terapeutom, umesto da o tom osećanju pričate sa drugima, a terapeutu ga prećutkujete. Shvatite da je terapeut prava osoba sa kojom treba da razgovarate o terapijskom procesu, vašim mislima i osećanjima u vezi terapije.

Nemojte imati nikakve tajne - osim vojnih i državnih, :) - pred svojim terapeutom, jer čuvanje bilo koje tajne automatski usporava ili zaustavlja proces. Ponavljamo, psihoterapijski proces traži potpunu, bolnu iskrenost.

Najbolje je ako se u terapiji okrenete ka sebi, gledate unutra, pokušavate da sve bolje i bolje razumete sebe, tako što ćete biti potpuno iskreni i samokritični. Tražite odgovore u sebi, a ne spolja, od terapeuta i drugih ljudi. Ako odlučite da imate potpuno poverenje u terapeuta – a to je jedan od osnovnih uslova za terapiju - onda nemate šta da krijete od njega, već mu pokažite sve svoje misli i osećanja i tražite pomoć kada ne znate kuda dalje u tom procesu samootkrivanja.

Primećeno je da neki klijenti pobegnu sa terapije baš kada su na pragu velikog prodora i otkrića. Terapija, ili neki životni događaj, u njima pokrene neko jako osećanje, koje – pošto je nerazrešeno – proizvodi veliku duševnu muku, i oni kažu: danas se ne osećam dobro, ne mogu ići na terapiju. I umesto da baš tada najviše koriste terapiju, oni pobegnu od nje i od svog bola.

A glavni razlog tzv. otpora u psihoterapiji je taj što većina ljudi nisu imali iskustvo da kada im je bilo najteže, da su tada mogli da se oslone na nekoga, dobili razumevanje i pomoć, već su shvatili da u tim najtežim duševnim patnjama nemaju na koga da se oslone, već moraju da se povuku u sebe i sakriju svoj bol. Zato mnogi klijenti imaju problem da shvate da je terapija obrnuti proces od onog što su iskusili u životu, to jest, da se na terapiju i terapeuta treba najviše da oslone baš onda kada im je najteže.

Ostvarićete krajnji cilj terapije onda kada budete mogli da podelite sa terapeutom bilo koju svoju najdublju i najintimniju tajnu i isplačete se pred njima kao malo dete u vezi sa nečim što vas boli ili vas je bolelo, a to nikad nikome niste pokazali. Tek kada dođete do tog cilja, onda ocenite da li je terapija bila uspešna ili nije.

Emocionalni metod: www.emocentar.com

уторак, 24. новембар 2015.

NAUČITE DA BUDETE BOLJI PSIHOLOG NAJBLIŽIMA

 Kada vam se dete požali na sukob koji je imalo sa drugom ili drugaricom; ili kada vam sestra, sa suzama u očima, kaže da je raskinula sa dečkom; ili kada vam drug saopšti da mu se roditelji razvode... bili toga svesni ili ne, vi se tada nalazite u ulozi psihološkog pomagača. Niste stvarno psiholog, ali od onoga što ćete reći ili uraditi zavisi koliko ćete pomoći da se vama draga osoba bolje oseća. Da li će se ona posle toga isto osećati kao i da vam se nije poverila, mnogo bolje, ili možda još gore nego pre tog razgovora, zavisi jednim delom i od vaših pomagačkih veština. Evo nekoliko saveta kako da budete bolji „psiholog“:

  •           Umesto čuvenog saveta „Nemoj da plačeš!“, kažite toj osobi da vidite da se loše oseća, da vas interesuje šta joj se desilo i da želite da je pažljivo saslušate. Ako osoba plače i ništa ne govori, u nekom trenutku je možete pozvati da vam kaže zašto plače.
  •           Obratite pažnju da li osoba samo plače jer proživljava neki gubitak, ili plače preplavljena  lošim osećanjima i mislima o sebi (samoprezir, potpuno razočaranje u sebe, itd). Ako je ono prvo u pitanju, pustite je da se isplače. Jedino možete imati komentar u smislu: „Vidim koliko ti je to značilo.“ Ako primetite da je ono drugo slučaj, odmah reagujte, ali smireno, u smislu: „Bolje je da veruješ u sebe, razumeš zašto si učinila nešto što ti se ne sviđa i izvučeš pouke za dalje. Evo, ja ću pokušati da ti pomognem.“
  •           Ako se osoba „sekira“ zbog uvrede koju je doživela, teške kritike, ili kletve, možete joj reći nešto u smislu: „Nikada ne veruj u bilo šta što ti oduzima snagu i veru u sebe!“
  •           Umesto da vrednosno ocenjujete misli i osećanja osobe koja vam se poverava, mnogo je bolje da povremeno rezimirate ono što ste čuli i to iz ugla te osobe i koristeći ključne reči koje i ona sama koristi, u formi:  „Ako sam te dobro razumela/o, desilo ti se ..., posle čega si se ti osećala ... i razmišljala si...“  Zatim pustite da vas osoba ispavi, ili da se nadoveže na to.
  •           Ako razgovor potraje i primetite da ste vešti, možete se prevariti i pristati da dajete savete tipa šta osoba treba da radi i kako dalje da postupa. Tu budite oprezni. Od saveta tipa: „Ti sada treba da...“ mnogo je bolje da ohrabrite osobu da izvuče svoje zakljčke i celog iskustva i radi ono što ona misli da je najbolje. 
          Emocentar



четвртак, 02. јул 2015.

SAMOTERAPIJA - DA LI JE TO MOGUĆE?



Mnogi potencijalni klijenti razmišljaju o mogućnosti da budu sami sebi psihoterapeut, a mnogi i pokušavaju, kako znaju i umeju, ili uz pomoć literature tipa „uradi sam“. Pokušavaju to i laici, ali je to radio i Sigmund Frojd i drugi poznati autori iz ove oblasti. To znači da je izazov veliki. Uopšte, ljudi vole da budu sam svoj majstor, što zbog radoznalosti, što zbog organizacione jednostavnosti, što zbog uštede novca. Još jedan razlog je u igri: pitanje poverenje u drugo ljudsko biće. 

Osoba može, svesno ili nesvesno, da ima ovakve misli: „Kako da svoju najdublju intimu i najsuptilnija osećanja podelim sa nekom nepoznatom osobom, pa makar ona imala sto diploma i licenci? Kako da se toliko mnogo oslonim na nepoznatu osobu, da uđem u jedan intenzivni odnos sa nekim koga do sada nisam poznavao/la? Rizikujem da na kraju budem duboko emotivno uznemiren/a, u oba slučaja: i ako se razočaram, i ako dobijem pomoć koja me spašava. Jer šta je zapravo teže: biti još jednom jako povređen ili biti konačno spašen nečijom zaslugom? Zar mi odnosi sa drugim ljudima već nisu pokazali u šta mogu da se pretvore? Zašto bih uopšte sebe izlagala/o tolikom riziku, kada mogu pokušati sam/a sebe da izlečim, ili bar da sebi pomognem i olakšam svoje patnje?“

Tačno je da ponekad ljudi mogu neke stvari da urade sami, iako za to postoje stručnjaci kojima je to posao. Istina je da neke uvide možemo napraviti sami, da neka bolna osećanja možemo doživeti u samoći svoje sobe, i stvarno se dešava da uspemo sami da promenimo neka svoja ponašanja i donesemo dobre životne odluke. Tačno je i da se seksualni vrhunac može postići i masturbacijom, bez partnera.

Međutim, sistematska psihoterapija, čiji su ciljevi veći, dublji i trajniji, nije moguća u odnosu ja-ja. Ljudsko biće je suštinski socijalno biće, ono je presudno oslonjeno na drugog, kako za fizičko preživljavanje (beba je vitalno zavisna od roditelja), tako i za emotivni razvoj, koji se ostvaruje kroz razmenu empatije i poverenja u drugu osobu. Ono što nas suštinski razlikuje od mnogih životinja to je sposobnost za empatiju, saosećanje sa drugim bićima i njihovim potrebama.

Na taj način, strah od terapeuta je sastavni deo problema koji osoba ima, jer se bazira na negativnom iskustvu sa drugim ljudima u dotadašnjem životu klijenta. Mi se i nađemo u situaciji da nam treba pomoć drugog, upravo zato što su naši odnosi sa primarnim osobama u životu bili oštećeni. Preuzeti rizik i potražiti terapeuta tako postaje prvi znak potencijala za ozdravljenje. To je prvi korak, ali presudan i on ukazuje da osoba ima u sebi dovoljno zdravlja da bi mogla da, u saradnji sa drugom osobom, reši svoj problem. Zato se nama (psihološkim pomagačima) retko ili nikada ne javljaju osobe koje su potpuno izgubile poverenje u duboki odnos poverenja sa drugom osobom. Ukoliko, sa pak jave, one brzo napuštaju tretman, jer nesveno osećaju da terapijski odnos neumitno vodi ka uspostavljanju dubokog odnosa sa drugom osobom, za koji oni nisu spremni.

Sve ovo podrazumeva da terapeut bude stvarno kompetentan da ume da sluša tuđi bol, da ume da opravda poverenje koje mu klijent ukazuje, da ume da razrešava zastoje zajedno sa klijentom i da bude dovoljno emotivno stavilna figura na koju klijent može da se osloni kopajući po svom životu za uzrocima svoje patnje. I, na neki način, klijenti su u pravu kada ne veruju nekome 100% samo zato što ima ispunjen formalne uslove za bavljenje psihološkom pomoći. Oni žele da se lično uvere da mogu svom terapeutu da veruju. Jedino pod tim uslovima, psihoterapijski rad sa terapeutom, dobija onaj smisao, značaj i moć, koji samoterapija nema.  www.emocentar.com