Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

субота, 22. март 2014.

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje, čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja prevoda knjige Artura Džanova "Primalni krik", u izdanju beogradskog "Rada", 1980. godine. Bio sam u to vreme student prve ili druge godine psihologije u Nišu i, od tada i još dugo, besplatni promoter ove terapije. Da me je Džanov tada čak i skromno plaćao za taj posao, do sada bih bio milioner. Svako ima neku svoju knjigu, pesmu ili film, koji mu otvore neki potpuno novi horizont koji više neće ispuštati iz vida. Za mene je to bila ova knjiga.
         Naredne godine su bile ispunjene završavanjem fakulteta, razmišljanjem, pisanjem, prevođenjem, držanjem predavanja i učestvovanjem na psihološkim tribinama. Čitao sam pažljivo svaku reč (na engleskom) ove i drugih knjiga ovog američkog psihologa. Sretao sam i svoje sličnomišljenike i istomišljenike i sa njima pokušavao da radim ovu terapiju. Bilo je uspeha i neuspeha u tome. Nedostajalo je lično iskustvo sa primalnom terapijom.
         U Londonu sam se prijavio za primalnu psihoterapiju sa terapeutom na treningu (Martine Lafargue), pri Londonskom udruženju primalnih psihoterapeuta. Tu sam dobio, a to sam tek kasnije shvatio, važne lekcije iz psihoterapije: odnos terapeut-klijent, granice, poverenje, transfer, otpori, odbrane, itd. U naredne dve i po godine, dobio sam od terapije još mnogo toga, ali u to vreme sam uglavnom osećao frustraciju jer moja terapeutica nije primenjivala nijedan od "trikova" iz "Primalnog krika". Čekao sam da ona nešto meni uradi, pa da ja doživim te "primale" (duboke emotivne doživljaje) i da postanem drugi čovek, "primalni čovek". Moje nezadovoljstvo je na početku bilo toliko izraženo da sam napustio tretman posle nekoliko meseci. To nije bilo "to". Bili su letnji odmori, i u meni se ponovo budila želja da nastavim sa terapijom. Prvo me je bilo sramota da zovem svoju terapeuticu i kažemo joj da želim da nastavim, ali onda sam saznao da je pravljenje pauza i nastavljanje sa terapijom sasvim uobičajena stvar.
          Pošto sam shvatio da u ovoj terapiji nema ništa od čekanja na čudotvorne terapeutove intervencije, zasukao sam rukave i pogled usmerio u sebe. Prestao sam da držim pogled na terapeutici i da na njenom licu tražim reakcije i odgovore, već sam odlučio da verujem u ono što osećam i da to verbalno i neverbalno izražavam, sviđalo se to njoj ili ne. Tada sam razumeo šta znači podrška terapeuta. To nije teraputovo slaganje sa mnom, sa mojim stavovima, sa mojim vrednostima, već je to terapeutovo prihvatanje mene da budem ono što jesam. Dugo sam bio skeptičan prema ovoj "evropskoj verziji" primalne terapije, ali je njena poruka, sa vremenom, prodirala duboko u moju dušu i šaputala mi mudrost: Prihvatam te takvog kakav si, a ti nemoj čekati na druge da ti otvore dušu, samo ti to možeš uraditi ako želiš!
          Vratio sam se u Srbiju sa novim iskustvima u ulogama klijenta, edukanta i psihološkog savetnika pri Kamden servisu za proces žaljenja, i sa sertifikatom iz psihološkog savetovanja Centralne škole za savetovanje i terapiju. Radio sam, stvarao porodicu, gajio dete, nastavio sa edukacijama i sticanjem iskustva u radu sa klijentima, ali i sa sobom. Primetio sam, na primer, da je preciznost u prepoznavanju autentičnih osećanja važnija od pukog intenziteta doživljavanja tih osećanja.
          A onda je došao razvod braka i svi stresovi vezani za to. Dve godine kasnije, moja nova verenica i ja gubimo bebu dva dana posle njenog rođenja. Mnogo suza, ali neka duboka tuga nikako ne izlazi iz duše. Osećam da je došao trenutak za malo veći korak. Prodajem deo imovine, obavljam sve formalnosti i odlazim na mesec i po dana u Primalni centar Artura Džanova u Los Anđelesu. Sin (9) nije mi izdao vizu na duže od toga.
          Dolazim u Los Anđeles, nalazim smeštaj i istog dana pronalazim Centar. Sledećih dana popunjavam hrpu obrazaca i potpisujem različite izjave, na primer, da prihvatam da garancija za uspešnost terapije ne postoji. Potpisujem i da pristajem da se intervju i sve seanse snimaju video kamerom. Sledio je intervju sa jednom od terapeutica Centra pred video kamerom u trajanju od dva sata. Određen mi je i terapeut (Dejvid Lasof) i konačno, posle dan-dva od intervjua kreće prva od 15 seansi, tri nedelje za redom, svaki dan po 2-3 sata, osim subotom i nedeljom. Cena je uključivala i učešće na dve grupne terapije od po 3-4 sata, sa oko 20 učesnika. 
          Važno je reći da, uprkos emotivnim gubicima, mene u Primalni centar nije odvelo neko posebno loše psihičko stanje zbog koga nisam bio u stanju da funkcionišem, već više radoznalost i finansijska prilika koja mi se otvorila. Već skoro tri decenije sam inspirisan radom Artura Džanova, a još nisam imao lično iskustvo sa originalnom primalnom terapijom. Ovo je bila prilika da ostvarim taj san.
          Ne samo da me nije neka neizdržljiva psihička muka naterala da pređem par hiljada kilometara i provedem u Kaliforniji mesec i po dana, već ja nisam osećao nikakvu posebnu psihičku napetost pred bilo koju od tih 15 individualnih seansi. Jednostvano sam odlazio na zakazane seanse uživajući u razgledanju meni neobičnih kuća i ulica tog dela Santa Monike. Još pre odlaska u Ameriku i tokom čitavog tretmana ja sam odlučio da se ne opterećujem rezultatima terapije. Doneo sam bio odluku da dam taj silni novac (za naše prilike) čisto zbog iskustva sa originalnom verzijom primalne terapije i da se ne opterećujem njenim efektima. 
          Možda baš ta opuštenost, ali pre bih rekao moje dugogodišnje sazrevanje u ulozi klijenta u terapiji i samoterapiji, omogućila mi je da taj "tronedeljni intenziv" iskoristim maksimalno. Ali šta to znači? To znači shvatiti da moja osećanja niko ne može da izvuče iz mene ako ja neću. Jedino ja mogu dopustiti sebi da uronim u sva ta bolna osećanja iz prošlosti i, odlučivši da potpuno verujem onome ko je pored mene (terapeutu) jednostavno doživim i izrazim svoje tuge i bolove. Ni terapeut u Centru nije koristio provokacije i trikove, već je samo stvarao psihološke uslove da mogu da odustanem od svojih odbrana i da se do kraja, bez uzdržavanja prepustim osećanjima.
          Terapija je potpuno ispunila moja očekivanja. U Primalnom centru imaju sve što je potrebno da bi ljudi mogli da dozvole sebi da odustanu od svojih uobičajenih odbrana i da svaki dan, malo pomalo, ulaze u svoj bol: zvučno izolovane sobe, klima i ventilacione uređaje, tapacirane zidove soba u kojima se radi, dušek, jastuk, terapeuta koji ti pomaže da prepoznaš svoja osećanja. Ipak, tehnički uslovi i metodologija rada ne garantuju da će svi klijenti uspeti da dopru da svojih bolnih osećanja i da će imati očekivane rezultate. Istina je da neki klijenti uspevaju u tome, neki ne. To je tako i to je poznato. Šta je tu presudno? Iako tehnički uslovi i dobar terapeut dosta znače, presudan je sam klijent za uspeh u prepoznavanju i doživljavanju svojih osećanja. Presudna je klijentova posvećenost ovom procesu i upornost. I to saznanje me je dovelo do neizbežnog pitanja: Da li je neophodno naučiti strani jezik, uplatiti (za naše uslove) veliku sumu novca i preći više hiljada kilometara da bismo tamo negde u tuđini, uz nečiju pomoć - otkrili svoja osećanja, svoj bol, svoje nezadovoljene dečije potrebe? Sa ovim iskustvom danas, mislim da nije.
          Više od 20 godina bavim se psihološkom pomoći u Srbiji, i u svoj način rada sam utkao otkrića Karla Rodžersa, Artura Džanova i drugih terapeuta. Ponekad imam bolje tehničke uslove za rad, bolje izolovanu prostoriju, a ponekad ne. Zavisno od prostora koji koristim ili iznajmljujem, nekada tu postoji kauč, a nekada samo dvosed ili nekoliko fotelja. Pa ipak, ja imam klijente koji odlično koriste moj emocionalni pristup, gde je prepoznavanje i doživljavanje osećanja u prvom planu. Naravno, nisu svi klijenti koji se jave za pomoć zainteresovani da se bave svojim bolnim osjećanjima, ali redovno mi se javljaju oni koji jesu i traže da radimo na ovaj način, a ne na standardan način gde se ide samo na menjanje klijentovih stavova, obrazaca mišljenja i sistema vrednosti. 
          Znam da je i u Srbiji bilo nekoliko psihologa koji su bili pod uticajem Džanova i pokušavali ili pokušavaju da rade sa osećanjima i njihovom doživljavanjem. Koliko je meni poznato, tu je bilo dosta nesistematičnosti, neznanja, improvizacije i grešaka u radu. Ja sa klijentima krećem od Rodžersovog empatijskog reflektovanja, a zatim koristim uvremenjene i primerene intervencije iz primalne terapije da bi pomogao klijentima da dublje uđu u svoja osećanja. Primalna terapija u Srbiji ne postoji, ali mislim da emocionalni metod može da ispuni potrebe mnogih klijenata zainteresovanih za rad sa dubokim osećanjima. 
          Može se dogoditi i da mi je promakao neki kolega ili koleginica iz Srbije koji rade slično kao ja (www.emocentar.com), pa molim čitaoce da mi ostave njegove/njene kontakt podatke.

          Iskreno, uveren sam da je prepoznavanje i doživljavanje do tada nesvesnih bolnih osećanja budućnost psihološke pomoći i moji napori su usmereni na to da što većem broju ljudi na pristupačan način otkrijem vrednost i značaj ovog pristupa.
          Prema tome, pre nego što dobro naučite engleski, uplatite desetak hiljada evra i pređete put od više hiljada kilometara, pokušajte da svoja osećanja prepoznate i doživite na svom jeziku, uz manje troškove i uz pomoć emocionalnog metoda u Srbiji. 
          Pišite mi u komentarima na ovom blogu ili email: na marjantosic@gmail.com      ... 

         

недеља, 02. март 2014.

PSIHOLOŠKA TEHNIKA DIREKTNOG OBRAĆANJA ZNAČAJNIM OSOBAMA – ISKUSTVA IZ PRAKSE



Tekst se odnosi na direktno obraćanje klijenta značajnim osobama u njegovom/njenom životu, ne u realnom životu, već u terapijskom procesu, u terapijskom setingu. Reč je poznatoj tehnici nastaloj u okviru humanistički orijentisanih terapija 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, ali danas relativno malo korišćenoj. Moja iskustva sa ovom tehnikom sa nekim klijentima su toliko dobra i ohrabrujuća da povremeno padam u iskušenje da je smatram glavnom i ključnom terapijskom tehnikom.

Direktno obraćanje nekome ko nije prisutan (na očigledan način) je oduvek postojalo, verovatno od kada postoji i govor. Ljudi su se oduvek, pa i danas, obraćali bogovima direktno, govorili im nešto, poručivali, molili im se. Na grobu se neki ljudi direktno obraćaju pokojnoj osobi, kao da može da ih čuje. U dnevnicima se neki ljudi obraćaju neodređenoj osobi, tajnom prijatelju, koji ih sluša. Upravni govor se, umesto prepričavanja razgovora, koristi i u književnim delima baš zato što je uglavnom upečatljiviji i pokreće više osećanja u odnosu na opisivanje sadržaja razgovora.

Od Frojdovog otkrića transfera, dakle od otkrića da se klijenti samo prividno obraćaju terapeutu, a zapravo su njihove reči upućene roditeljima (i drugim važnim osobama), bila je otvorena mogućnost da terapeut predloži klijentu da se, umesto njemu, direktno obrati roditeljima. Koliko je meni poznato, tek su terapeuti tokom 60-tih i 70-tih počeli da češće koriste ovu tehniku. Ipak, do dan-danas, direktno obraćanje roditeljma nije nešto što će laicima, pa i stručnjacima prvo pasti na pamet kada pomisle na psihološku pomoć, savetovanje i psihoterapiju. Imam utisak da se ova tehnika ne koristi često, pa sam zato i mislio da bi moja iskustva sa njom – pošto je ja vrlo često koristim – mogla da budu zanimljiva, kako kolegama, tako i klijentima.

Naravno, ima klijenata kojima direktno obraćanje nekome ko nije prisutan ne ide, ili ide vrlo teško. To me podseća na činjenicu da neki ljudi mogu da glume, a neki ne. Međutim, analogija sa glumom nije dobra, jer se od klijenta ovde traži, ne da glumi nekog drugog, već naprotiv, da bude ono što jeste, da bude maksimalno autentičan i da izgovara reči svog Realnog ja. Zato se, za direktno obraćanje značajnim osobama u terapijskom setingu može reći da predstavlja – antiglumu.

Činjenica je da većina klijenata obično počinju tako što prepričavaju terapeutu sadržaj problema koji imaju ili su imali sa nekom osobom. To je i faza upoznavanja klijenta i terapeuta, faza sticanja poverenja i radnog saveza. Zato tada uglavnom nije primereno predlagati klijentu neku tehniku koja odudara od tog cilja. Međutim, nešto kasnije u tremanu, npr. posle nekoliko nedelja rada, pojavljuju se terapijske situacije kada podsticanje klijenta da se direktno obrati nekome ima smisla i šansu da da dobar rezultat. To naročito važi kada klijenti ponovo pričaju o istom odnosu sa istom osobom. Umesto da pusti klijenta da opet prepričava taj odnos, terapeut se može odlučiti da interveniše predlogom za direktno obraćanje. Tako, na primer, umesto da klijent ponovo priča o tome kako ga je otac ponižavao, možemo mu predložiti da direktno kaže ocu kako se osećao u tim trenucima i da nešto kaže ocu, nešto posle čega bi se bolje osećao nego da mu nije to rekao.
Velikom broju klijenata prvo što pada na pamet u tim trenucima da kažu roditelju jeste neka vrsta ljutnje, ogorčenja, besa. Kontrauvrede i psovke nisu retke. I tu dolazimo do prve velike dileme: Da li puštati klijente da prazne svoj bes i vređaju svoje bližnje na sličan način na koji su oni njih povređivali, s obzirom da nam iskustvo govori da izražavanje čistog besa u terapiji ne donosi korist, a i sumnjivo je s moralne tačke gledišta jer predstavlja neku vrstu uzvraćanja istom merom? Ili takve klijente odmah usmeravati da to direktno obraćanje oboje drugačijim tonovima, tj. da se usmere na svoje nezadovoljene potrebe i gubitak zadovoljenja tih potreba, što bi donelo tugu i bol, pre nego ljutnju? Ovde dolazi do izražaja iskustvo terapeuta. On mora pažljivo posmatrati kvalitet emocije koju klijent emituje kada se direktno obraća bližnjem koji ga je povređivao. Znamo da je bilo i biće terapeuta koji će ohrabrivati čist bes, jer veruju da je to autentična emocija koja je do tada bila potiskivana, pa se sada konačno oslobađa. Moguće je da neki klijenti imaju potrebu da prođu kroz tu fazu da bi mogli da idu dalje. Ipak, moje je mišljenje da treba biti vrlo obazriv sa ispoljavanjem čistog besa. Jer, ako se ono uči i utvrđuje kao prva reakcija na frustraciju, rezultati su skoro uvek loši. Mislim da nema potrebe da dugo učimo klijente kako da ispoljavaju svoj bes prema bližnjima, da bismo im kasnije objašnjavali kako to, zapravo, i nije ono što smo hteli da postignemo. Moje iskustvo govori da je često puta moguće izbeći ovu fazu ispoljavanja čistog besa, dovoljno često da to vredi pokušati. Drugim rečima, klijenti mogu odmah učiti da u svoju ljutnju uključe i bol i tugu gubitka i nezadovoljenja potrebe. Uključivanje bola i tuge u ljutnju je ključno za dobar rezultat direktnog obraćanja roditeljima. Možda zato što je mnogo bliže istini: povredio nas je neko koga smo želeli da volimo. Ljutnja potiče iz odbrane od napada, a bol potiče od ljubavi prema toj osobi. Tek mešanjem ljutnje i bola dobijamo onaj kvalitet emocije koji tražimo: dirljivost. Dirljivost je zapravo odlučujući kriterijum za to da li je ispoljena emocija autentična ili ne. Bilo da izraženoj emociji u terapijskoj situaciji nedostaje ljutnja (energija) ili, pak, tuga (zbog gubitka), razultat će biti slabiji nego kada su ova dva osećanja pomešana, bar kada je reč o doživljenim povredama od strane roditelja.

Primer

Hajde da uzmemo primer. Klijent koji je krenuo da ispoljava čist bes – a ne zaboravimo da je to najčešće nastavak uzaludnih pokušaja promene roditelja – može reći nešto kao: „Mrzim te, mrzim, đubre jedno, dođe mi da te udarim, da te uništim!“ Ovakve rečenice između bližnjih nisu retkost, kao što znamo iz tragičnih ishoda porodičnih sukoba o kojima čitamo u crnoj hronici. Ovo je primer za čistu mržnju, sudeći samo po korišćenim rečima. Opasnost koja ovde postoji jeste da klijent shvati da ga mi navodimo da pokreće mržnju prema bližnjima koji su ga povredili. Može mu se učiniti da ga mi učimo da otvoreno ispoljava čistu mržnju prema svojima i da će to imati terapijsko dejstvo. Naravno da je to pogrešan zaključak klijenta, ali onda mu se nekako mora skrenuti pažnja na to, a ne pustiti ga da iz nedelje u nedelju uvežbava ispoljavanje mržnje prema najbližima. Suprotna reakcija od ove može biti da klijent sebi postavi unutrašnju zabranu da aktivno reaguje na uvrede roditelja i da se „zadovolji“ mlakim žalbama na svoju poziciju žrtve, na primer, rečima: „Zašto si bio takav prema meni, kako si mogao da vređaš nekog ko je slabiji od tebe, nekog ko je bio dete?“ Ovakvo obraćanje obično ostaje bez dovoljne energije za pokretanje dubljeg osećanja i brzo se gasi. Ono što tražimo često puta je jedna dobra mešavina ljutnje i tuge. I ta mešavina ova dva osećanja može biti izražena rečima kao što su: „Ne vređaj me više, dosta je bilo, to me mnogo boli, ja sam tebe hteo da volim!“ kada obično klijent uzbuđeno i sa emocijom, gotovo nevoljno, izbacuje reči iz sebe i potresno plače. Ovakva emocija daje mnogo bolje rezultate i ima dugotrajno terapijsko dejstvo.

U situacijama kada se radi o čistim gubicima, situacija je obično jednostavnija, jer su osećanja manje pomešana, i neophodno da klijenti dožive svoje gubitke na jedan dublji način. Kada nam klijenti pomenu gubitke osoba koje su voleli, oni kažu da su plakali, ali pažljivijim ispitivanjem vrlo često otkrivamo da veliki deo osećanja tuge i bola oni zapravo nisu doživeli. To se vidi po tome što ne mogu slobodno da pričaju o tim gubicima, već osećanja počnu da ih guše. Kada se radi o gubicima dragih osoba, tehnika direktnog obraćanja je tehnika izbora, naravno ukoliko nam teorijski okvir kojim se služimo daje dozvolu da kod klijenata pokrenemo duboka osećanja i pomognemo im da ih dožive. Uvidi nisu dovoljni kada se radi o gubitku velike ljubavi.

U korišćenju tehnike direktnog obraćanja kod gubitaka obično koristimo jednostavan predlog da se klijent obrati osobi koju je izgubila i da joj kaže koliko joj je značila. Ovakva obraćanja obično pokreću vrlo duboka i dirljiva osećanja i klijenti glasno plaču, izražavajući svoju tugu za koju nisu ni znali da je ležala u njima godinama. Ono što čini izražavanje ovakvih osećanja još preciznijim jeste naša sugestija da se usmere na ljubav prema toj osobi, na sve ono dobro što su imali sa njom i na sve ono što više neće imati sa njom.
Kod osećanja krivice, griže savesti i kajanja, tehnika direktnog obraćanja proizvodi – kod klijenata koji nemaju problem sa ovom tehnikom – jednako odlične rezultate. Kao što svi znamo, izvinjenje i traženje oproštaja često izaziva zdrave suze i to se dešava i u terapijskoj seansi. Jedina razlika je što se u životu ljudi obično ustručavaju da pokažu svu dubinu osećanja koja im se pokreću kada nekome iskreno priznaju da su pogrešili, dok se u bezbednoj terapijskoj sredini oni osećaju mnogo slobodnijim i podržanijim da potpunije izraze svoja osećanja bola, gorčine, tuge.
Tehnika direktnog obraćanja daje najbolje rezultate kada se primenjuje u trenutku klijentovog emotivnog uzbuđenja zbog dirljivog osećanja koje mu se pokrenulo. Neurološki, to se objašnjava znatno većom aktivnošću limbičkog sistema (u mozgu), kada je neki deo klijentove životne priče pokrenuo snažne emocije koje se ne mogu lako potisnuti i blokirati. Emocije su pokrenute, klijent je vidno uzbuđen i tada je najbolje sugerisati mu da se direktno obrati osobi koja je bila značajna za događaj o kome je klijent pričao. Zanimljivo je da nije neophodno da je klijent bio u nekom konfliktnom odnosu sa osobom kojoj se obraća. Neverovatno, ali direktno obraćanje gotovo bilo kojoj važnoj osobi iz života, i kada ona nije u prostoriji ili je preminula, kod većine klijenata izaziva snažna osećanja. Iako to mogu biti i osećanja ljubavi, naravno da u tim osećanjima ima i neke tuge i nostalgije i spoznaje da je život sa tim osobama mogao biti mnogo lepši, inače klijenti ne bi plakali. Štaviše, primetio sam da je bolje sa klijentima početi tako što im predložimo da se direktno obrate onim osobama koje su im najviše značile i koje su ih najmanje povredile, tj. onima sa kojima je postojala najmanja konfrontacija ili najveća razmena ljubavi. Klijenti će lakše integrisati mnoga bolna i dirljiva osećanja koja su vezana za te „dobre“ osobe u njihovom žiotu, nego kada bismo krenuli od onih sa kojima su bili u najvećem konfliktu.

Nekoliko primera iz prakse

Klijenti formiraju svoje varijacije na direktno obraćanje za ulazak u osećanja. Imam klijenta sa kojim sam radio nekoliko meseci i za koga sam mislio da neće uspeti da uđe dublje u svoju dušu i stupi u kontakt sa svojim osećanjima. Naš rad mi je delovao više kao trening životnih veština nego psihoterapija. Međutim, on je bio uporan i redovan u dolascima. Ono što smo pričali u seansama u njemu je pokretalo osećanja, ali on ih dugo nije pustio da ga obuzmu i nije ih tada pokazao preda mnom. Ipak, on je uveče kući puštao pesme koje su mu pokretale osećanja i uz tu muziku u svojoj sobi uspevao da oseća dirljiva i bolna osećanja vezana za ono što smo prethodno u seansi pričali. Malo po malo, on je sve češće ovo radio sve dok nije „probio put“ do svog bola. Kada je plakao u vezi oca koji je celog života prema njemu bio rezervisan, u jednom trenutku je izgovorio i „Uzmi me!“. Takve rečenice su mu pokretale još dublja osećanja i on je sam u sobi često puta ridao, plašeći se da bi neko to mogao čuti. Na ovaj način, ovaj mladić je uspeo da povrati svoja osećanja u vezi svog detinjstva, porodice, oca, odnosa sa vršnjacima, itd. Zanimljivo je da su mu se tek tada pojavila osećanja prema majci, ljubav prema njoj i zahvalnost, iako je ona jedina bila nežana i strpljiva sa njim. Mladić misli da sam mu ja „spasao život“ jer sada može slobodno da komunicira sa ljudima. Odogovrio sam mu da sam mu ja pomogao, a da je on sebi spasao život, jer to ne uspevaju svi klijenti da urade.

Druga klijentica bi, posle petnaestak minuta uvodne priče, jednostavno poklopila šakama lice i krenula da se direktno obraća majci, ocu, bratu, drugaricama. Kada to počne da radi, ona kao da se malo isključi iz uobičajene realnosti i ona je „tamo i tada“, gde razrešava odnose sa značajnim osobama iz svog života. To obraćanje tim osobama nije uvek praćeno plačom, već zvuči kao nadahnut govor, gde ona izbacuje reči i rečenice koje nikada nije. Često puta su te reči i praćene plačom i ona ostatak seanse provede u suzama. Kada je prekinem sa tihim „Sada moramo da završimo za danas“, ona skloni ruke sa lica i treba joj nekoliko minuta da se vrati u uobičajenu realnost. Skoro svaki put ona kaže da oseća veliko olakšanje. Na početku sledeće seanse mi opisuje koje je sve pozitivne promene kod sebe primetila.
Imam i klijenticu koja je bila bakica troje unučadi, koja je anksiozna i koja nije izgledala kao neko ko bi mogao da se direktno obraća nekome ko nije tu sa nama u sobi. Ipak, ona to uspeva. Pomogao sam joj tako što sam joj prvo predložio da se obrati majci i kaže joj koliko joj je zahvalna za svu ljubav, brigu i strpljenje koje je od nje dobila u jednoj teškoj i napetoj porodičnoj situaciji gde su se otac i deda svaki dan svađali, a otac se često agresivno ustremljivao i na njenu majku, svoju ženu. Kada je uspela da majci kaže koliko je voli, koliko joj je značila, plačući potresno, odmah zatim je uspela i ocu da kaže „neke stvari“ koje nikada nije. Rezultat je bio iznad očekivanja, s obzirom na početak seanse kada me ona gleda i traži odgovore od mene.