Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

понедељак, 01. март 2010.

LJUBAV, DUŠEVNI PROBLEMI I OSEĆANJA

Dopustiću sebi jedno pojednostavljenje: duševni problemi su rezultat nedostatka ljubavi u ranom razvoju, a bog nam je dao osećanja da te duševne probleme razrešimo. (Ideja je inspirisana radovima Karla Rodžersa, Artura Džanova, Džona Bolbija, Džin Lidlof i drugih autora).
To je, dakle, glavna ideja, koju ću sada detaljnije obrazložiti. Pod duševnim problemima smatram sve ljudske tegobe "na nervnoj bazi", a one nastaju negativnim dejstvom okoline na ljudsku jedinku. Od začeća pa nadalje, štetno dejstvo okoline mogu biti: alkohol i nikotin u krvi trudne majke, pothranjenost i stres trudnice, traumatsko rođenje, nedojenje, zanemarivanje deteta, svađe u kući, odsustvo fizičkog kontakta sa detetom, prestrogost, batine, omalovažavanje deteta, vređanje deteta, surovo kažnjavanje, itd. Podsetimo se da tegobe "na nervnoj bazi" mogu biti kako psihičke (potištenost, bezvoljnost, anksioznost, fobije, neurotične misli...), tako i fizičke (psihosomatika: ekcemi, astma, čir, slaba otpornost organizma...).
Ovaj prvi deo moje teze je verovatno blizak i prihvatljiv većini onih koji čitaju ove redove. Drugi deo teze, pretpostavljam, manje je očigledan i nije opšte prihvaćen: to da je smisao doživljavanja osećanja - razrešavanje problema "na nervnoj bazi". Pa, da krenemo da ovo pokušamo objasniti.
Fetus, beba ili dete su ugroženi nekim od štetnih delovanja okoline. Oni reaguju na to i čine šta je u njihovoj moći da se oslobode ugroženosti. Kada im to pođe za rukom - odlično, to se kodira kao uspeh, i u njima se pojavljuje osećaj uspešnosti i optimizma. Međutim, kada nikako ne uspevaju da uklone štetno dejstvo okoline, organizam to registruje kao neuspeh, to je neka vrsta predaje, što stvara osećaj bespomoćnosti i uzaludnosti. Drugim rečima, neuspeh u ostvarivanju neke svoje potrebe - a naročito kada za nju prođe tzv. kritični period - kodira se kao gubitak. Ovo je dobra reč za taj osećaj jer mlada jedinka tu zaista nešto gubi. Gubi doživljaj zadovoljenja potrebe, gubi doživljaj uspešnosti, gubi elan, gubi optimizam, gubi deo osećajnosti prema svojim potrebama, gubi deo ljubavi.
Jedini način da se gubitak razreši jeste da se oseti, da se doživi, da se odžali. Deca posle 6-8 meseca života imaju suze i kada plaču zbog nečega, to je plač sa suzama. Pre toga, bebe nemaju suze, samo plaču glasno. Fetus ne može da pušta glas, njegova reakcija na bol je nema. Prema tome, "doživljavanje osećanja" je šire i od plakanja (sa suzama ili bez suza) i zato je to izraz koji za sada najbolje opisujuje taj psiho-fiziološki proces razrešavnja traumatskih doživaljaja (koji Džanov naziva "primal"), iako većini ljudi on malo znači.
Doživljavanje osećanja je jedinstveni psiho-fiziološki proces kojim se trauma razrešava, gubitak žali, nezadovoljena potreba doživljava. Uzećemo primer traume na uzrastu od 4 godine, kada devojčica gleda kako njen otac ljutito napušta stan i odvozi se kolima, bez reči. Ovde postoji više mogućnosti, koje se tiču prirode i jačine detetove reakcije na to što se dešava. Jedna, da devojčica sve ovo gleda u šoku, bez ispoljavanja ikakvog osećanja. Druga, da reaguje kratko i sa malo osećanja. Treća, da devojčica plače, trči za ocem, viče mu da se vrati, i ostaje uplakana na ulici dok gleda kako se on kolima odvozi. Što devojčica manje reaguje na traumu, to više bola ostaje u njoj, tj. trauma ostavlja jače posledice. Drugim rečima, ona je morala više da potisne svoju osećajnost, svoj bol i ljubav prema ocu koji odlazi. U trećoj navedenoj mogućnosti, devojčica deo svog bola ispoljava na licu mesta, reaguje na traumu i time ne zatvara svoju osećajnost potpuno. Naravno da je time doživela jedan deo tog osećanja, jedan deo tog bola i na taj način malo umanjila valencu potisnutog osećanja. Ipak, čak i u tom slučaju, trauma neće biti potpuno neutralisana. Jedan deo tog bola i neki aspekti te traume će ostati nesvesni i nedoživljeni. To je ono što se radi u emocionalnoj terapiji. Naime, zadatak emocionalnog savetnika je da pomogne klijentici da se priseti važnih uspomena u njenom detinjstvu, uspomena kao što je ova sa ocem. Tada joj se pomaže da se priseti osećanja koja je imala prema ocu i - posle nekog vremena - situacije kada je on otišao. Klijenticu bismo ohrabrivali da se priseti te situacije do detalja, da nam opisuje situaciju u sadašnjem vremenu (kao da se dešava ovde i sada) i da oseti osećanja koja joj se sada pojavljuju. Neka od tih osećanja će verovatno biti vrlo slična sa onima koje je tada delimično ispoljila, a sada će još tog istog osećanja doživeti. Međutim, mogu se sada pojaviti i nova nedoživljena osećanja: "Kaži mi nešto, zašto ćutiš, odgovori mi!" Ili: "Zar se nećeš okrenuti bar jednom, zar ti tako malo značim!" Ili: "Ostani, kaži da ćeš ostati, kaži da ćeš se vratiti!". Nikada ne možemo predvideti koja će se osećanja kod klijenta pojaviti u vezi neke emotivne scene. To je nešto jedinstveno, idiosinkratično, svojstveno samo toj osobi. Ono što je univerzalno to je da će svi osećati neko bolno osećanja u takvoj situaciji, a ono što konačno razrešava traumu je totalno doživljavanje potrebe koja je traumom ostala nezadovoljena.
Dakle, rađamo se sa nekim potrebama (Džanov), urođenim očekivanjima (Džin Lidlof) od roditelja i kada oni te naše potrebe ne zadovoljavaju, mi potiskujemo svest o tim našim urođenim potrebama, potiskujemo ljubav u sebi, otupljujemo svoju osećajnost. Onda pokušavamo da živimo nesvesni te ljubavi, nesvesni tih naših urođenih emocionalnih potreba, nesvesni našeg bola. To proizvodi napetost koja se ispoljava na mnogo različitih neurotičnih načina kroz različite duševne i fizičke tegobe. Lek je da se konačno dožive ta potisnuta osećanja, da se sa njima dožive potisnute urođene emocionalne potrebe, da se povrati osećajnost i oslobodi ljubav u nama. "Spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi!"