Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

понедељак, 13. септембар 2010.

KAD JE PSIHIJATAR PLAKAO


U "Utisku nedelje" sinoć (12.9.2010), Emir Kusturica je ispričao da je jednom zbog jake depresije prekinuo snimanje svog filma "Otac na službenom putu"i posetio psihijatra u Sarajevu. Psihijatar ga je pitao čime se bavi, šta radi. Kada mu je Emir rekao da snima film o Golom otoku, psihijatar je počeo da rida i dobro se isplakao (što je voditeljici Olji Bećković zabavno i smešno). Kusturica kaže da je u tim trenucima bio veoma zbunjen i gledao da nekako pomogne psihijatru, dok je istovremeno je primetio kako se simptomi njegove "reaktivne depresije" gube. Psihijatar je objasno da je bio na Golom otoku i da su tamo doživeli jedno strašno slamanje volje, zbog čega je sada i plakao. Od tada su on i Emir prijatelji.

Ovo je zanimljiva priča koja govori više stvari. Najpre, na psihijatre ili psihologe se uvek gleda kao na neke bezosećajne robote, koji ne mogu da imaju ljudske reakcije. Drugo, ako je ta reakcija plač, onda je to ljudima vrlo zbunjujuće, pa i smešno, iako još uvek ne znamo zašto ta osoba plače. Treće, ako je neko veoma potišten, dovoljno je samo da vidi kako neko drugi slobodno plače pa da već od toga ima katarzični efekat. Četvrto, ono što takođe potvrđuje naše gledište, suze i plač najlakše se pokreću u dodiru sa nekom vrstom pažnje i ljubavi, jer "snimanje filma o Golom otoku" je psihijatru značilo jedno veliko i javno uvažavanje ogromne patnje koju je on sa ostalima tamo doživeo i neka vrsta rehabilitacije. Zato se te psihijatrove suze poletele skoro nevoljno.

Suština Emocionalnog metoda je upravo u tome da pomognemo klijentu da sa što više pažnje i ljubavi obuhvati svoje gubitke i bolove, doživi ih prvi put i zauvek izbaci iz svog sistema.

петак, 10. септембар 2010.

IZRAZITI ILI POTISNUTI OSEĆANJE?

Izraziti ili potisnuti osećanje? - pitanje je sad. Pitanje za sva vremena, jer nema lakog odgovora. Da li se prepustiti ljutnji i besu koji osećamo prema nekome, ili ta osećanja ne pokazati? Da li da se rasplačemo kad nas nešto dirne, ili da „progutamo suze“ i delujemo „jako“? Da li da priznamo da se bojimo i pokažemo strah, ili da se ponašamo kao da se ne bojimo? Da li da skačemo od radosti koju osećamo, ili da budemo „kul“? Opšti odgovor na sva ova pitanje je: „Zavisi od sitacije, od konteksta.“ U jednoj socijalnoj situaciji, pokazati svoj bes biće pravi odgovor, a u drugoj ćete zbog takvog istog ispoljavanja besa posle gorko zažaliti („postupci svoji najlakše satru“). Ako se rasplačete zbog gubitka drage osobe, to je ok, ali ako se rasplačete jer ste na ispitu dobili 8 a ne 10, to nije pravi uzrok vašeg uznemirenja i suze vam u ovom slučaju neće pomoći da se bolje osećate, naprotiv. U tom slučaju, bolje je da vidite na šta vas je podsetio ovaj mali neuspeh i usmerite svoj bol na taj realni razlog, u sadašnjosti ili prošlosti. Isto je i sa strahom: ima situacija kada ga treba ignorisati i postupiti hrabro i odlučno, ali ima i situacija kada ga treba sebi priznati, uvažiti i ne srljati u opasnost. Naš opšti odgovor „Zavisi“ važi i za „pozitivno“ osećanje kao što je radost. Na primer, skakati od radosti pred matičarem, na venčanju, neće biti baš najadekvatnije „slobodno ispoljavanje osećanja“, ali ako sa svojom ekipom osvojite prvo mesto u nečemu, to isto ispoljavanje osećanja radosti biće potpuno adekvatno.

Adekvatnost u ispoljavanju osećanja je nešto što se razvija i uči od malena. To je složeno ponašanje izražavanja i obuzdavanja, fina igra puštanja i kočenja veoma zavisna od konkretnog socijalnog konteksta u kome se nalazimo. Ali šta ako se neko „zamrsio“ i jednostavno tokom života izgubio taj precizni osećaj koji nam govori kada je trenutak da osećanje pokažemo, a kada da ga sakrijemo. E, onda je to psihološki problem za koji je potrebna stručna pomoć. Emocionalno savetovanje pomaže i u ovom slučaju, pomaže klijentu da otkrije razlog i način na koji je izgubio taj fini osećaj primerenosti izražavanja ili obuzdavanja spoljašnjeg izražavanja osećanja.

(Ovaj tekst je u zanemarljivo drugačijoj verziji objavljen u Blicu, 31. avgusta 2010., na strani 18.)