KAD JE PSIHIJATAR PLAKAO

U "Utisku nedelje" sinoć (12.9.2010), Emir Kusturica je ispričao da je jednom zbog jake depresije prekinuo snimanje svog filma "Otac na službenom putu"i posetio psihijatra u Sarajevu. Psihijatar ga je pitao čime se bavi, šta radi. Kada mu je Emir rekao da snima film o Golom otoku, psihijatar je počeo da rida i dobro se isplakao (što je voditeljici Olji Bećković zabavno i smešno). Kusturica kaže da je u tim trenucima bio veoma zbunjen i gledao da nekako pomogne psihijatru, dok je istovremeno je primetio kako se simptomi njegove "reaktivne depresije" gube. Psihijatar je objasno da je bio na Golom otoku i da su tamo doživeli jedno strašno slamanje volje, zbog čega je sada i plakao. Od tada su on i Emir prijatelji.

Ovo je zanimljiva priča koja govori više stvari. Najpre, na psihijatre ili psihologe se uvek gleda kao na neke bezosećajne robote, koji ne mogu da imaju ljudske reakcije. Drugo, ako je ta reakcija plač, onda je to ljudima vrlo zbunjujuće, pa i smešno, iako još uvek ne znamo zašto ta osoba plače. Treće, ako je neko veoma potišten, dovoljno je samo da vidi kako neko drugi slobodno plače pa da već od toga ima katarzični efekat. Četvrto, ono što takođe potvrđuje naše gledište, suze i plač najlakše se pokreću u dodiru sa nekom vrstom pažnje i ljubavi, jer "snimanje filma o Golom otoku" je psihijatru značilo jedno veliko i javno uvažavanje ogromne patnje koju je on sa ostalima tamo doživeo i neka vrsta rehabilitacije. Zato se te psihijatrove suze poletele skoro nevoljno.

Suština Emocionalnog metoda je upravo u tome da pomognemo klijentu da sa što više pažnje i ljubavi obuhvati svoje gubitke i bolove, doživi ih prvi put i zauvek izbaci iz svog sistema.