Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

четвртак, 08. април 2010.

ŠTA JE BOLJE: DA SEDIMO SA KLIJENTOM I PRIČAMO, ILI DA ON LEŽI?

Život traži prilagođavanje novoj situaciji. Psihološka pomoć se mora prilagođavati konkretnom klijentu. Tako i položaj klijenta u odnosu na savetnika ili terapeuta tokom razgovora treba da se prilagođava potrebama trenutka tokom tretmana. Ovog puta imam u vidu dva moguća položaja: da klijent i savetnik sede jedan naspram drugog, i da klijent leži, a psihološki pomagač sedi pored njegove glave ili iza njega, van vidnog polja.
Oba položaja imaju prednosti i nedostatke. U knjizi "Ljubav i bol" pisao sam samo o prednostima ležećeg položaja i nedostacima sedećeg. Međutim, otkrivam da ima terapijskih situacija (naročito na početku tretmana) i klijenata kojima sedeći položaj više odgovara. Ne zato što taj položaj oni preferiraju (što je slučaj sa velikom većinom klijenata), već zato što i ja kao pomagač imam utisak da je za njih u tom trenutku taj položaj bolji. Zašto?
Najpre, sedeći položaj je za klijenta dobar prelaz iz neterapijskih situacija u terapijsku situaciju. Taj položaj im je poznat, dok je ležeći položaj za klijenta-početnika mnogo neobičniji, čini da se osećaju ugroženim i ranjivim. Neki imaju osećaj da su tako u podređenom položaju u odnosu na pomagača, što naravno može biti transferno osećanje, ali svaka velika novina zbunjuje i plaši novog klijenta i to se mora uvažiti.
Drugo, sedeći položaj omogućava bolji kontakt sa sada i ovde, a po mom mišljenju (naravno i mnogih drugih autora), u psihološkoj pomoći je dobro kretati od sada i ovde, pa onda uvežbavati odlaske u tamo i tada. Preskakanje "ovde-i-sada" tema, odnosa, misli, osećanja i skakanje odmah u neka sećanja, nije dobro. Neuroza ima svoju istoriju, tako da tretman mora ići u obrnutom smeru. U stvari, preskakanje onoga što klijent oseća sada i ovde prema pomagaču, ambijentu, situaciji u koju je došao, događaje tog dana, aktuelne događaje u svom životu, itd., je čista odbrana, odbrambeni mehanizam od pravog bola. Prošlost je sadržana u sadašnjosti i ako preskačemo sadašnjost, često preskačemo i neke važne aspekte prošlosti. Položaj licem u lice tera i klijenta i pomagača da krenu od sada i ovde i tako ne preskaču osnovnu realnost.
Treće, mnogi klijenti su se celog života osećali samim, usamljenim, napuštenim, odbačenim. Ležeći položaj ih ubacuje u tu njima poznatu situaciju, kada nije bilo nikoga da sa njima ljudski popriča, da osete da nisu sami, da osete nečiju podršku. Oni su u sedećem položaju aktivni učestnici dijaloga, dok kada leže, oni su posmatrani, ali isključeni iz pravog dijaloga. Pošto su u fokusu nečije pažnje, a većina njih nosi osećaj niže vrednosti i nesigurnosti, biti u nečijem fokusu je za njih previše opterećujuće. Jedan klijent mi je rekao da se oseća kao onaj žabac u crtanom filmu koji veselo peva i igra samo kad nije pod reflektorom. Kada se reflektor upali na njega, on se blokira. Nasuprot svemu tome, kada pomagač licem u lice priča sa klijentom, to klijenta bolje podseti na njegovu nezadovoljenu potrebu da ima nekog sa kim može ljudski da popriča, te se klijent time i lakše približi svom bolu. Figura pomagača tada zauzima prostor u kome je trebalo da bude roditelj i onda klijent ne mora da zamišlja kako je trebalo da izgleda razgovor sa osećajnim roditeljem, kad evo sada tu, pred njim, sedi neko ko hoće da sasluša. Tako pomagač i terapijski seting oživljavaju nezadovoljenu potrebu i dovode je pravo u "sada i ovde" iskustvo.
I, sada je samo malo potrebno da klijent iskoristi ovo podsećanje na nezadovoljenu potrebu i direktno doživi ono što mu je tada bilo potrebno. Tada se on spušta na nivo deteta kome treba da nekom otvori dušu i kaže šta mu treba (da priča sa roditeljem). Drugim rečima, kada klijent uz pomoć pomagača oživi svest o nezadovoljenoj potrebi, on počinje da žali za iskustvom koje je u njegovom razvoju izostalo (da roditelj ume da ga pažljivo sluša) i žali taj gubitak kao da se dešava sada i ovde. Aktivira se dečji mozak i proživljava traumu na tom nivou. Dete sada prvi put plače što nema nikog da ga sasluša.
Kada klijenta "ščepa" sećanje na nezadovoljenu potrebu, onda to postaje nevoljna reakcija na nedostatak ljubavi, razumevanja, koja može da postane burnija i bučnija i onda klijent može da legne da bi je potpunije doživeo. Iz istog razloga iz koga veliki bol ljude obori na pod.
Postoji još jedna skrivena opasnost od "skakanja" u ležeći položaj. Naime, za neke klijente, koji su čitali knjige o terapijskim metodama usmerenim na osećanja, ležeći položaj može da bude savršena odbrana od suočavanja sa svojim pravim bolom i bežanje u neku daleku prošlost gde se oni bave svojim traumama na neki svoj nerealni način. Rezultat je abreakcija, tj. nesvesna gluma bola, suptilna predstava za pomagača i samog sebe, sa ciljem da se demonstriranjem dramatične patnje dobija priznanje "naprednog klijenta".