Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

уторак, 27. децембар 2011.

LJUBAV I ISCELJUJUĆI PROCES

Ljubav, verujem, ima svoju osnovu u ljubavi koju dete oseti u svom odnosu sa roditeljem (roditeljima). Doživljaj ljubavi koji ono ponese iz tog odnosa, uticaće mnogo na sve kasnije ljubavne odnose u njegovom/ njenom životu, uključujući i odnos prema ljubavnom partneru i svojoj deci. Verujem i da je u pravu Džin Lidlof (Jean Leadloff) kada kaže da deca imaju "urođena očekivanja", tj. ona očekuju da imaju određene doživljaje i da neke njihove osnovne potrebe budu zadovoljene. Slobodno tumačim ovu ideju i kažem da deca imaju urođeno očekivanje ljubavi koja im je potrebna da bi mogli da maksimalno ostvare svoje potencijale i budu zadovoljna ljudska bića. Džanov (Arthur Janov) je tvrdio i tvrdi da nezadovoljavanje dečijih emocionalnih potreba, tj. izostanak pokazivanja ljubavi, proizvodi bol (npr. imate majku koja vas stalno nešto grdi, a skoro nikad ne kaže da ste joj najvažniji na svetu) koji je toliko veliki da mi izgrađujemo vrlo jake i žilave odbrane od tog bola. Džanov, ali i Loven (Alexander Lowen) i drugi, dugo vremena su usmeravali svoje napore ka "razbijanju odbrana" (telesnih i psihičkih) da bi dospeli do tog bola. I što su odbrane i otpori bili žilaviji, oni su pojačavali napade na te odbrane, opravdavajući takvu agresivnu metodologiju prekom potrebom da se dospe do bola. Naravno da je korišćenje te grube metodologije bio jedan od glavnih razloga terapijskim neuspesima, koji su pravdani na različite druge načine. Inspirisan tom literaturom, i ja sam, tokom jednog perioda verovao da svaka povreda koju doživimo proizvodi jednu refleksnu odbrambenu agresivnu reakciju, koja se može potisnuti, ali se kad-tad mora u terapiji ispoljiti da bi bila neutralizovana. Odavno sam imao i uvid da "u stvari, nije potisnut bol, već ljubav", ali mi je bilo potrebno još nekoliko godina pre nego što sam shvatio da isceljujući proces ne trpi grubost. Ta spoznaja je postepeno sazrevala u meni i ona je odličan primer za to da je svakom uvidu potrebno neko vreme da bude "prorađivan". Uvid se javi, kao kada zasadimo seme nekog drveta, ali onda mora proći neko vreme pre nego što počnemo brati plodove sa tog drveta.
            Kakav uticaj na praksu ima uvid da "isceljujući proces ne trpi grubost" i da je "zapravo potisnuta ljubav, ne bol"? Veliki! Usmeravanje klijenta ka bolnim i neprijatnim sećanjima gubi prioritet. Prioritet dobija usmeravanje klijenta na ono što je bilo dobro u porodici, u odnosu sa majkom, u odnosu sa ocem, bratom, sestrom. Osvešćivanje tog pozitivnog, dobrog, tih snaga koje je pokazao klijent i članovi njegove porodice, cela porodica... bolje je od toga krenuti. Krenuti od one osobe koja je klijentu bila najveći oslonac u detinjstvu, od najlepših uspomena. Naravno da klijenti imaju tendenciju da pričaju o bolnim stvarima, ali bitan je ugao iz koga ćemo prići tim bolnim sećanjima. Velika je razlika da li klijent prilazi svom sećanju da ga je majka stalno grdila iz ugla svog osećaja besa, njene krivice, svetske nepravde u životu, potrebe za osvetom, ili iz ugla tihe radosti postojanja, uvida da je život poklon, iz ugla svih dobrih stvari koje je dobio u porodici, podrške drugih članova porodice koju je imao, itd. Promena fokusa je ovde od ključnog značaja. Na primer, ima klijenata koji ne žele da govore o lošim postupcima svog pokojnog roditelja. Osećaju jak otpor da govore "loše" o svom roditelju koji je umro. Pogrešno je da terapeut insistira na tome i proizvodi situaciju u kojoj klijent razume da mu terapeut sugeriše da treba da "ogovara" svog pokojnog roditelja. Ne, takvoj terapijskoj sitaciji se može prići iz drugog ugla, sa drugim fokusom, a to je taj pozitivni fokus, fokus naših potreba i ljubavi, i terapeut može reći: "Odlično, pričajte mi o Vašem pokojnom ocu. Kakav je on bio? Šta ste kod njega voleli? Šta Vam je dao? Po čemu ćete ga pamtiti? Na koji način Vam on danas nedostaje?"
             Fokusiranjem na ono dobro, na lepa sećanja, na dečije potrebe, na ljubav, umesto na neprijatna sećanja, bol, sukobe, itd, mi postepeno pomažemo klijentu da iskoristi sve dobro i pozitivno da se uzdigne iznad bolnih postupaka svojih bližnjih, da sakupi svu svoju ljubav i njome obuhvati svaki svoj duševni bol i istopi ga u njoj.
            

среда, 09. новембар 2011.

DEČIJA POTREBA IZRAŽENA STIHOVIMA


Neki klijenti dobiju inspiraciju da svoje uvide i osećanja pokrenuta ili razrešenja tokom terapije izraze stihovima. Evo primera, gde klijentica M.S. izražava nostalgiju prema danima porodičnih letnjih odmora, kada je njen otac bio drugačiji, tj. bio onakav kakav je njoj trebalo da bude, za razliku od onog kakav je bio kod kuće.

Ta divna leta kad bile smo deca
Bezbrižnost detinjstva na grčkim morima
Sve što poželiš od rođenog oca
Maštaš danima i preživljavaš u snovima

Nisu to samo pesak i voda
Lov na školjke što bisere čuvaju
Nije to ni skakanje sa stena
Jurišanje za talasima dok vetrovi duvaju


Daleko od kuće, daleko od posla
Strogi otac postaje tata
Kaiš zamenio gumenim čamcem
I zajedno sa nama talase hvata


Vodio nas gde hoćemo
Ispunjavao nam želje
Pretvara te letnje dane
U radost i veselje

Tih dvadeset dana bilo je kao u snu
Kad otac je tata a sestra je drug
Taj čežnjivi san ja još uvek sanjam
Nestvarno lep i začaran krug.


            U sledećim stihovima, ona se osvrće na svoj odnos sa majkom, kojoj je često govorila da žali dan kada ju je rodila i da zato ne slavi svoje rođendane.


Stavljam ključ u bravu svog detinjstva
Zatvaram vrata teška kao čelik
Sećanja bolna razorila mi život
Taj teret je za mene bio prevelik


 Želim da konačno kažem mami:
"Volim taj dan kada si me rodila
Tog divnog julskog šestog dana
Ti si mene a ja mog sina na svet donela."


Neću više da spominjem detinjstvo
Ono je prošlo i nema ga više
Sada ga živi čedo moje milo
A njegov osmeh moje suze briše.



M.S. 19.okt. 2011.

среда, 28. септембар 2011.

ILUZIJA DA SE RODITELJI MOGU PROMENITI

Ima klijenata koji, inspirisani terapijom, dobiju želju da kažu "neke stvari" svojim roditeljima, da pokrenu neke zajedničke teme iz prošlosti, da pokušaju da ubede roditelje da su grešili. Ovo može da bude i rezultat nesporazuma zbog korišćenja tehnike "direktnog obraćanja" u terapiji. Naime, ukoliko terapeut propusti da kaže klijentu da se "direktno obraćanje" koristi samo u seansi, klijent može doći u iskušenje da je koristi i u realnom odnosu sa roditeljima. Nikada klijentima ne preporučujemo da se van seanse obraćaju roditeljma sa ciljem razrešavanja njihovog dugogodišnjeg odnosa. To je vrlo rizično i vrlo verovatno osuđeno na neuspeh, ako ne i novi sukob sa roditeljima, što je neka vrsta retraumatizacije. Ideja da će vaši roditelji, sada kada ih suočite sa onim što ste shvatili u terapiji, konačno shvatiti da su grešili je iluzija. Uopšte, to hronično okrivljavanje roditelja za sva vaša nezadovoljstva nije zdrav duševni pokret i on znači da niste u potpunosti shvatili ideju pristupa usmerenih na osećanja, kao što je i emocionalni metod. Nije stvar u tome da ćete vi, sa dovoljno ubedljivim argumentima, konačno uveriti roditelje da su grešili i naterati ih da se pokaju, već je ideja da, tokom tretmana, osvestite svoje povrede i frustracije, i sve ono što niste dobili što vam je trebalo osetite i doživite kao gubitak. Ono loše što nam se dešavalo u prošlosti, bez obzira šta je to, može se razrešiti samo kao gubitak i nikako drugačije. To ću verovatno još puno puta ponavljati svojim edukantima i klijentima, jer je ta želja da ubedimo nekoga ko nas je povredio (a ponekad se radi o hroničnim uvredama, zanemarivanju i omalovažavanjima) da je kriv i da treba da ispašta zbog toga - jedna jaka alii nerealna želja, posebno kada se radi o bližnjima. Dinamika međusobnog povređivanja u porodici je složena i tu su članovi bili i u ulozi napadača i u ulozi žrtve, te tragedija nikada nije pojedinačna, već je tragedija uvek porodična, dotiče sve članove porodice, pa se čak proteže i transgeneracijski. Zato, u svakom zdravom katarzičkom, razrešavajućem doživljaju klijenta, ono kada se klijent dobro isplače i posle oseća sjajno, postoji osećaj da je nešto izgubio, nije imao, ali nema ničeg optužujućeg u tom doživljaju, ničeg što demonizuje druge članove porodice. Osećaj sopstvene, ali i opšte porodične tragedije prati svaki razrešavajući individualni doživljaj bola u terapiji.

уторак, 09. август 2011.

FATALNI NESPORAZUM (između roditelja i dece)

          Svakodnevna praksa na govori: mnogi roditelji su nezadovoljni svojom decom. Takođe, mnoga deca su nezadovoljna svojim roditeljima. Sukob i nerazumevanje najčešće postaju očigledni u vreme adolescencije i protežu se godinama, sa manjim ili većim posledicama po taj odnos, do toga da se odnos ponekad završi i tragično. Ko je u pravu? Da li je moguće da su neka deca jednostavno loša, nezahvalna, drska, agresivna? Ili je to samo njihova reakcija na ono što su doživeli od roditelja? Da li je moguće da neki roditelji jednostavno ne vole svoje dete? Ili je to iluzija? Da li je sve nesporazum? Kakav?


          Naravno, nesporazum o kome govorimo – nesporazum između roditelja i dece – nije ona površna vrsta nesporazuma koji se može rešiti brzo i lako, jednim razgovorom. Nije to ono: “A, ti si to mislio? Ok, sad razumem, sve je u redu!” Reč je o onoj vrsti nesporazuma među ljudima – dakle, nisu to samo roditelji i deca – nesporazuma koji je dublje prirode, koji zadire u same temelje ličnosti, u neka vrlo bazična uverenja, stavove, načine opažanja drugog.

Da li je sukob prirodan i generisan?

          Da li je moguće da je taj odnos po svojoj prirodi konfliktan? Ne verujem. To je slično kao kada bismo verovali i da je odnos između muškarca i žene (koji žive zajedno) po prirodi konfliktan zato što u brakovima ima puno svađa i nasilja. U stvari, sve se to može svesti na pitanje da li verujemo da je ljudsko biće po prirodi dobro (konstruktivno, saradljivo, dobronamerno, saosećajno) ili loše (jer uništava prirodu, ratuje, ruši, porobljava druge…). Budući da pripadam humanističkoj struji u psihologiji (čiji su sistem vrednosti i argumentacija poznati), verujem da su ljudska bića “po prirodi” dobra, da je odnos između muškarca i žene po prirodi komplementaran i skladan, i verujem da je i odnos između roditelja i deteta po prirodi harmoničan, saradljiv i lep . Možda bih se i ja sada mogao pridružiti svojim kolegama humanistima i dati svoj doprinos traženju dokaza za to, ali mislim da krunskih dokaza za i protiv nema. I danas postoji hrpa argumenata za i protiv nekih naših osnovnih stavova o životu i ljudskoj prirodi, ali mi i dalje ili verujemo u nešto ili ne.


          Ono što kvari ljude, odnose između muškaraca i žena, odnose između roditelja i dece, to nije njihova sama priroda, već sve ono drugo što utiče na njih da se deformišu. To drugo, to su loši, neodgovarajući, ugrožavajući uslovi i okolnosti u kojima su se ljudi i njihovi odnosi razvijali, a onda – tu je izvor nesporazuma – prenošenje tih negativnih iskustava iz jednih odnosa na druge odnose. Ono što uporno održava nesporazum jeste nepristupačnost prvobitnih uzroka deformisanosti, to što su uzroci prvobitnog iskrivljenja bića ostali neosvešćeni. Ako je uzrok neke pojave nepoznat, onda postoji tendencija da poričemo postojanje bilo kakvog uzroka, tj. on kao i da ne postoji. Ta neistoričnost u bavljenju ljudima i ljudskim odnosima je opasna. Jednostavno, prošla iskustva i naša reakcija na prošla iskustva su uključeni u to kakvi smo mi sada i ako nešto želimo da promenimo u tome što je sada, mi se moramo pozabaviti onim što je bilo.

Ko je kriv? Ko je prvi počeo?

          Kada je reč o konfliktnim odnosima između roditelja i dece, stvar je vrlo složena. Neadekvatni postupci roditelja vrlo brzo im se vraćaju u obliku neadekvatnih postupaka dece prema njima i deluje kao da imamo začarani krug. Da li se moramo opredeliti u vezi pitanja šta je starije: “kokoška ili jaje”? Kada na razvoj dece ne bi uticalo ništa drugo osim ponašanja roditelja, onda bih se opredelio za to da je starije ono kako se roditelj postavi prema detetu. Međutim, celu priču komplikuju uticaji na decu nezavisno od odnosa roditelja prema njima: genetika, epigenetika (aktivacija ili blokiranje gena zavisno od prenatalnog iskustva tokom devet meseci unutarmateričnog života), iskustvo bebe na rođenju, uticaj drugih osoba na dete od rođenja pa nadalje, traumatska iskustva, uticaj drugog roditelja, njihovog međusobnog odnosa, uticaj brata, sestre, itd. Sve su to vrlo značajni uticaji koji formiraju ličnost deteta, pa i njihov odnos prema roditeljima, nezavisno od odnosa roditelja prema njima.


          Tako dobijamo jednu vrlo složenu, ne potpuno simetričnu situaciju, gde stoje roditelj i dete, jedno naspram drugog, dva bića sa svojim životnim istorijama, sa svojim uticajima koji su ih formirali, a samo jedan deo tih uticaja tiče se prethodnog odnosa roditelja prema detetu. Da bi se potpuno razumeli, oni moraju jedno drugom da predstave sve uticaje kojima su bili izloženi, od začeća do danas. Teorijski gledano, to je moguće, ali praktično – nije, te se onda samo možemo približavati idealu. Otud onaj večito aktuelni savet roditeljima i deci: “Trebalo bi da više pričate jedno sa drugim da biste se bolje razumeli!” Otud i ona ideja da kod sukoba, umesto tzv. “ti govora” treba koristiti “ja govor”, tj. umesto optuživanja “ti si takav i takav” treba uvek poći od svojih osećanja “kad to radiš, ja osećam to i to”. Nadam se da uspevam da preciznije artikulišem ono što mnogi psihološki pomagači intuitivno osećaju: razgovori sa ciljem međusobnog boljeg razumevanja između bližnjih nemaju alternativu. Slažem se sa tim.

Konkretan primer

          Ali, da pokušamo da budemo konkretniji. Na primer, majka grdi ćerku jer joj je soba često nesređena. Ćerka to naziva “zvocanjem”. Izbija sukob u kome majka besni što je ćerka “ne poštuje”, a ćerka besni što majka ne poštuje njen način života. Ovakav sukob ostaje na površini stvari i zato može da traje vrlo dugo, bez povoljnog epiloga.


          Mnogo toga ostaje tu neizrečeno, nepokazano, neiznešeno. Majka propušta da pokaže svoju ljubav prema ćerki i zabrinutost zbog njenog stila života. Ćerka izostavlja da se poveri majci zbog svojih ljubavnih problema. Majka ne govori o svojoj opterećenosti na poslu i nejasnom nalazu na mamografiji. Ćerki ne pada na pamet da zagrli majku jer je ona njoj ipak najbliža. Majka je prilično zaboravila svoje sukobe sa mužem pre nego što je on poginuo, a ima i osećaj krivice zbog toga. Ćerka je zaboravila kada joj se jedna drugarica podsmevala što se toliko boji majke i uvek mora da je sluša. Majka zaboravlja koliko se borila da ostane u drugom stanju i dobije dete – ćerku sa kojom se sada svađa. Ćerka ćuti o svojoj potrebi da joj majka priča o “ženskim stvarima”, a to joj toliko treba. Majka je negde duboko potisnula svoju potrebu da njena majka sa njom priča o “ženskim stvarima”. Ćerka se odavno otuđila od svog osećanja da joj je majka mnogo nedostajla kada je dve godine radila u inostranstvu. Majka se boji da ćerki prizna koliko je patila dok je bila odvojena od nje. Ćerka je duboko potisnula u sebi smrt oca kada je imala 5 godina i neprestano se bori sa tim bolnim osećanjem. Majka iz ponosa nikada nije pričala ćerki u kolikom sirimaštvu je živela kao mala i o svojoj ranoj odluci da u životu stvori više nego njeni roditelji. Ćerka je potpuno zaboravila da je na rođenju osetila da je izgubila kontakt i saradnju sa majkom i da je morala da se sama bori za život. Majka nikada nije rekla ćerki da je na porođaju tražila da joj daju potpunu anesteziju (zbog čega je nije više mogla da sarađuje sa ćerkom na rođenju). Ćerka je potpuno nesvesna osećaja neodređenog straha dok je bila u utrobi majke. Majka nikada nije rekla ćerki koliko se svađala sa njenim ocem tokom trudnoće.

          To su dve životne istorije, koje ostaju potpuno neizrečene, neosvešćene i neprepoznate, a bremenite su uzrocima i razlozima zbog kojih su obe danas nervozne. Bez osvetljavanja tih uticaja, sukob roditelja i deteta ostaje na površini i nerešiv je. Majka i ćerka nemaju način da jedna drugu razumeju, osim da jedna drugoj ispričaju svoju životnu priču. Donekle, njih dve to mogu uraditi same, bez pomoći pomagača, ali uglavnom je ta pomoć nezaobilazna i ključna. U individualnim i zajedničkim seansama, ova majka i ćerka mogu doći do mnogih odgovora u vezi svog odnosa i samih sebe i to je jedini način da upoznaju svoj odnos, jedna drugu konačno razumeju i reše taj fatalni nesporazum.

уторак, 02. август 2011.

MOJE DETE NIJE DOBRO, POMOZITE MI DA GA POPRAVIMO!

Često nam se javljaju roditelji za pomoć, žaleći se na svoju decu, najčešće adolescente, da ih ne slušaju, da su drski, da ne uče školu, da se druže sa sumnjivim vršnjacima, da izbegavaju obaveze, čak i da su napustili školu i zatvorili se u sebe. Vodili su dete i kod školskog psihologa, pedagoga, išli u ustanove za mentalno zdravlje, u centar za socijalni rad, išli privatno, ali ništa nije pomoglo.

Ono što roditelji žele da nam kažu to je da su oni zabrinuti za dalji razvoj svog deteta i da, evo, sve čine kako bi svoje dete izveli na pravi put, međutim, stručne službe su nemoćne, a njihovo dete im sve više zagorčava život i gazi njihov trud.

Neizrečena poruka tih roditelja je, pak, da su oni bolji od svoje dece. Čak i kad im skrenemo pažnju da u njihovoj priči nisu dovoljno samokritični, da ne čujemo da su zbunjeni rezultatom svog roditeljstva, da ne čujemo da su tužni što su došli u ovu situaciju, oni tu našu tvrdnju najpre negiraju, a onda nastavljaju da ponavljaju samo novu varijaciju na istu temu: ja sam u redu, moje dete nije, očekujem da mi pomognete da ga popravim.

E, to je pravi problem i to je dublji razlog neposlušnosti dece: to što roditelji tokom gajenja deteta nisu gajili dijalog sa detetom, što nisu izražavali svoje dileme oko vaspitnih postupaka, što se nisu iskreno preispitivali, što nisu umeli da priznaju da su pogrešili, što nisu umeli da se izvine zbog toga, što nisu, zajedno sa detetom, timski, rešavali probleme odrastanja, što nisu otvorili svoju dušu pred detetom u vezi svoje roditeljske uloge. To skrivanje od deteta, najpre ljubavi prema njemu („da se ne bi pokvarilo“), a zatim i naših unutrašnjih ljudskih i roditeljskih previranja, nedostatak samokritičnosti, odsustvo pravog dijaloga sa detetom, to su i pravi uzroci kasnijeg gubitka kontakta sa detetom, uzajamnog nerazumevanja i daljih sukoba.

Roditelj ne sme da podrazumeva da je bolji od svog deteta. To je loš stav i loša pozicija za promenu deteta. Ako je moje dete loše, mora da sam ja lošiji od njega, hajde da zajedno postanemo bolji. To bi trebalo da roditelji sebi kažu kada se nađu u takvoj situaciji. Oni koji su neprestano imali na umu tokom roditeljstva, mislim da nisu ni došli do problema opisanog na početku. Stav da mora da sam ja, kao roditelj, doprineo da se moje dete ponaša loše omogućava otvorene i iskrene razgovore o problemu, omogućava pravu saradnju sa stručnjakom, a ne traženje od stručnjaka da podrži roditelja koji je došao da se žali. Takav stav omogućava da se i roditelj menja, a bez promene roditelja ne može doći ni do prave promene kod deteta.

петак, 03. јун 2011.

PREPRIČAVANJE DOGAĐAJA ILI IZRAŽAVANJE SEBE

 Primećujem bar dva bitno različita načina na koji klijenti koriste seansu. Kada klijent prepičava ono što mu se desilo (tok ljubavne veze, odnose u porodici, na poslu...) on je manje u dodiru sa svojim osećanjima. Tada klijenta vode neki nesvesni površni motivi, kao što je na primer motiv da terapeutu prenese informacije, ili na primer nesvesni motiv da ispriča neku priču sa ciljem da njome ostavi neki utisak na terapeuta. Tada primećujete da klijent(ica) priča radi priče, da se tom pričom o događaju ništa ne razrešava i ništa ne otkriva. Klijent priča po nekoj inerciji, kao što nešto priča i drugim ljudima. Kod nekih klijenata takav način pričanja može da potraje i više seansi i mislim da postoji trenutak kada moramo intervenisati.
       Podsećamo klijenta na naša uputstva na početku tretmana: Pričajte na takav način da vam sa svakom rečenicom, sa svakom rečju koju izgovorite bude lakše, izražavajte sebe, svaku misao, svako osećanje koje vam se pojavi. Pričajte sa osećajem i osećanjem, ne samo u vezi ranijih događaja, već i u vezi onoga što mislite i osećate u terapijskoj situaciji, u vezi ovoga što zajedno radimo, u vezi mene kao vašeg pomagača. Postoji više slojeva onoga što mi svakog trenutka mislimo i osećamo. Pokušajte da uhvatite vašu trenutno najvažniju i prvu misao, jer ako nju previdite, ona postaje teret kada hoćete da uđete dublje u sebe. Ako prepoznate tu prvu misao, onu koja je na vrhu, koja je u tom trenutku najrelevantnija i najrealnija, onda vam se automatski otvaraju vrata ka sledećoj misli i osećanju koji su na redu.
        Ako uspete u tome, onda ste na najboljem putu da osetite sve čari psihološke pomoći, savetovanja i psihoterapije. Onda vam se otvara jedan potpuno novi prostor i vi vidite da tu nema granica u smislu upoznavanja sebe, otkrivanja sebe, razrešavanje čvorova koji su vas dugo mučili i ličnom razvoju.
        Dakle, postoji ključna i presudna razlika između "pričanja o" događajima iz života i izražavanju svake misli i osećanja odmah, sada, tu, direktno terapeutu. Postoji govor koji prikriva osećanja i naše pravo ja i govor kojim otkrivamo sebe i spoznajemo naše pravo ja.

четвртак, 21. април 2011.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO RAZLIČITIM KLIJENTIMA?


Primećujem velike razlike u načinu na koji ljudi pristupaju svojoj životnoj priči i priči o svojim problemima. Po tome je svako od nas jedinstven. Neki se zbune, blokiraju i samo gledaju u mene, čekajući nešto, neku mudrost, neku moju priču, neki savet. Neki kreću oprezno, nepoverljivo, bojažljivo. Neki odmah počnu da plaču, rasterete se na početku, a zatim u sledećih par seansi prilično intelektualni i neemotivni. Neki klijenti se najpre izvinjavaju što su zaplakali, ali ubrzo shvataju da im je ovo dobra prilika da izbace što više toga iz sebe i postepeno uče kako da dožive svoja osećanja, i sve češće plaču. Ali, ima nečeg što se ponavlja: klijenti se ustručavaju da zaplaču glasno. Pustiti glas za vreme plakanja, glasno plakati, zaridati, e to je svim klijentima (ima izuzetaka) problem. To je ta granica koja odvaja malo emotivno rasterećenje od emotivne psihoterapije. Zašto? Zato što, možemo imati različite teorije o tome, glasno plakanje otvara neke brave i kapije u nama koje tiho plakanje ne može. Glasno plakanje vas vodi do samog izvora bola, autoputem sa nekoliko traka, dok je tiho plakanje staza ili makadamski put kojim ne možete dugo ići, od koga se umorite i odustanete od svog cilja. U stvari, telo odustaje od svog cilja, ako ne može da plače bez zadrške. Telo zaustavlja plakanje ako ono nije potpuno, neinhibirano, slobodno, glasno. Postoji tu neki princip „sve ili ništa“ kada je plakanje u pitanju: ili ćete obuzdati svoj plač, prigušiti suze, zaboleće vas glava i loše ćete se osećati, ili ćete se isplakati „do kostiju“ i dopreti do srži svog bola, do nekih važnih sećanja, osećanja i uvida.

Mnogi klijenti previše pričaju, kao da pričom teraju osećanja od sebe, kao da pričom preleću preko osećanja, ne obraćajući pažnju na njih, ne primećujući ih, baš kao što su uvek to radili. U Emocionalnom pristupu su osećanja od ključnog značaja i zato ćemo takve klijente morati da zaustavimo...

„Stanite, mislim da preskačete neka osećanja dok tako pričate. Hajde da vidimo koja su to osećanja.“

Ispod priče većine ljudi, postoji jedna „podzemna reka osećanja“ koju može da vidi i čuje samo dobro uvežbani terapeut. Taj skriveni emocionalni tok je nama bitan, ne bujica reči na površini, koja je samo maska. Svaka opširna priča klijenta se obično svodi na par reči ili kratkih potresnih rečenica, kao što su: „U stvari, ja sam nesrećna!“, „Trebalo mi je da me samo zagrliš, tata!“, „Mnogo si mi nedostajala, mama!“, itd. Podzemni emotivni tok ima veze sa različitim osećanjima koja su kod klijenta bila pokretana tokom niza godina, ali nikada nisu doživljena. Zašto nisu doživljena? Ne zato, kao što misli Džanov, što su bila „prejaka“ za dete, već zato što su proizvedena u jednoj nebezbednoj životnoj situaciji, kada je osoba koja treba da sluša njegove muke (roditelj), istovremeno i osoba koja mu nanosi bol. To je bila situacija gde je trebalo „spašavati živu glavu“, a ne doživljavati osećanja. Jedna od ključnih stvari koje mislim da Džanov nikada nije uspeo da primeti (ni on ne može sve) jeste da bol koji deca osećaju u originalnoj situaciji u stvari nije taj bol koji se podstiče u terapiji. Ono prvo je zatvarajući bol, i ne bi bilo koristi da ga je dete nastavilo da doživljava, a u terapiji se ohrabruje otvarajući bol, koji je zapravo jedna naknadna reakcija na ono kroz šta smo prošli kada smo „izvukli živu glavu“. Bol u terapiji je bolan ali je istovremeno i rasterećujući i prijatan, dok je bol u originalnoj traumatskoj situaciji samo bolan i neprijatan. Ne znam zašto Džanov nikada nije napravio očiglednu razliku između onih trenutaka kada se spašavamo od izvora bola, bežimo ili se borimo (fight or flight), koji ja nazivam modusom preživljavanja i trenutaka kada svatamo da je ugroženost u realnosti prošla i sada se suočavamo sa epilogom traume, koji može biti pozitivan ili negativan (ili smo pobedili i zaustavili izvor bola, ili smo izgubili i suočavamo se sa gubitkom), što ja nazivam modusom oporavka. To su dva suštinski različita modusa, dve suštinski različite situacije, zbog čega je doživljavanje osećanja u tim situacijma bitno različito i ima različite efekte. Konkretno, kada neko plače jer mu majku odvode u bolnicu, to plakanje nema razrešavajući efekat, mada mu se ne može poricati vrednost privremenog ventiliranja napetosti. Naravno da bi bilo još gore kada bi to dete ili odrasla osoba u toj situaciji potisnuli taj plač. Međutim, možemo mi plakati mnogo dok je neko naš bližnji u opasnosti, to plakanje nikada neće imati kvalitet prijatnog, rasterećujućeg, oslobađajućeg i „bezbolnog“. Crni oblak opasnosti i ugroženosti uvek će nam biti iznad glave i mi ćemo mnogo više biti angažovani oko pomoći toj bližnjoj osobi da ozdravi, nego što ćemo moći uopšte da plačemo. („Koliko je strašno moralo biti kad se ni plakati nije moglo? Duško Radović) Plakanje u terapiji ima kvalitet mirenja sa bolnom i definitivnom istinom, kvalitet prihvatanja naše bolne istine koju smo dugo odbijali da prihvatimo. Plakanje u terapiji jeste bolno, ali je istovremeno i vrlo oslobađajuće i razrešavajuće. Taj kvalitet nikada nema plakanje u trenucima dok trauma traje. Ne znam zašto ovo Džanov do danas nije uspeo da vidi, jer deluje prilično jednostavno. On se iz nekog razloga više usmerio na „intenzitet bola“ koji dečiji organizam ne može da podnese, a odrasli organizam može, iako i on dobro zna da ima dece koja uspeva da ima retroaktivne emotivne doživljaje (primale), čak i sam opisuje u knjizi „The feeling child“ (Dete koje oseća) kako je terapijski radio sa svojim sinom. Ali dobro, sve su ovo više teorijske razlike i finese, a ne stvar praktičnog rada sa osećanjima.

субота, 19. март 2011.

ČETVRTI RODITELJ


Čitaoci koji nisu iz ove oblasti možda ne znaju da je knjigu "Treći roditelj" napisao prof. dr. Josip Berger početkom 80-tih, a naslov se odnosi na svakog psihoterapeuta. Naime, psihoterapeut je "treći roditelj" jer, posle uticaja koji su izvršili roditelji (obično dva roditelja) može da ima vrlo značajnu ulogu u formiranju ličnosti korisnika psihoterapije, klijenta.

Pokušaću sada da vam u sažetom obliku iznesem svoju ideju o četvrtom roditelju. Naime, terapeut je nesumnjivo potencijalno vrlo uticajna osoba za klijenta, ali su humanistički psiholozi najbolje opisali opasnost od preuveličavanja značaja terapeuta. Gledati u svog terapeuta kao autoriteta, slično kao što su klijenti nekada gledali svoje roditelje, učitelje, sveštenike, lekare i verovati da su ti ljudi važniji od njih samih, ili da oni mogu nešto uraditi i spasiti vas neke nevolje koja vas je snašla - u najčešće je pogrešno. Oslanjanje na autoritete više nego na sebe je, generalno govoreći, pogrešno. Zato su humanistički psiholozi i usvojili termin "klijent" umesto "pacijent" da bi istakli ravnopravnu ulogu klijenta i osnažili ga.

Prema tome, verovati da će vas psihoterapeut promeniti mimo vašeg učešća u tome, je pogrešno. Aktivna uloga klijenta je ključna. Ali ovo nije samo fraza - bukvalno je tako.

Ako izvršimo veliko sažimanje različitih uzroka neuroze i jedno uprošćavanje, ali pokušamo da ne ispustimo suštinu, možda bismo mogli da kažemo da neuroza nastaje kada roditelji ne pokazuju interesovanje za dete, ignorišu njegove emotivne potrebe, zahteve, poziv za bliskost, već ga još i povređuju, vređaju, odbacuju i sve to na veoma različite načine. Roditelj nekoga ko je postao neurotičan, kao da kaže:"Kao tvoj roditelj, tražim od tebe da radiš ono što ti kažem, da me slušaš. Ja moram puno da radim, nemam mnogo vremena za tebe. Neću ja tebe da slušam, nego ti mene. I ne mogu da se igram sa tobom, prerastao sam to. Imam mnogo svojih briga, tako da me nemoj opterećivati raznim svojim zahtevima. Nije potrebno da te grlim i ljubim jer se podrazumeva da te volim, osim toga, život je surov, bolje je da malo ogrubiš. Ako me, pak, ne slušaš, to me jako ljuti, mogu i da pobesnim, a onda moram i da te bijem, jer imam pravo na to, ja sam te rodio. Ili ćeš biti kakav ja želim da budeš, ili ću te prezreti!"

Ako je ovo bila neizrečena dugogodišnja roditeljska poruka, gotovo da nema deteta koje je nije "progutalo", tj. pounutrilo. Ključni momenti su oni kada dete negde duboko u sebi gubi kontakt, tj. prestaje da čuje svoj glas i oseća svoju pravu reakciju na takvu roditeljsku poruku. Drugim rečima, dete, pošto nema oslonac u sebi, nema moć kritičkog razmišljanja, prestaje da sluša svoj unutrašnji glas i prestaje da oseća svoju pravu reakciju na roditeljsku poruku, već poveruje u nju. Kada poveruje u takvu poruku, ono gubi kontakt sa sobom, sa svojim pravim osećajima i osećanjima, zaboravlja ih i počinje da prihvata poruku koja u stvari kaže da ono nije mnogo važno, da ono što ima da kaže nije mnogo bitno, da njegove potrebe i zahtevi nisu značajni, da ono nije mnogo interesantno, da zagrljaji i dodir nisu bitni, da drugi imaju pravo da viču na njega i da ga vređaju i da mogu čak i da ga biju, ako nije dobro.

Zato nema izlečenja dok god klijent, uz terapeutovu pomoć, ne uspe da se vrati nazad do svog pravog Ja, čuje svoj pravi glas i oseti svoja prava osećanja: "Ja se nisam rodio da bih nekog slušao. Mnogo mi je važno da ti (mama, tata) provodiš vreme sa mnom, da pričaš sa mnom, da se igraš sa mnom, da mi objašnjavaš svet. Zagrli me, ne mogu bez toga, budu blag prema meni, to mi je mnogo važno, budu strpljiv sa mnom. Mnogo mi je teško kada vičeš na mene i vređaš me, a svet mi se ruši kada me biješ. Molim te, voli me!"

Klijent u sebi mora postepeno izgraditi tu instancu "četvrtog roditelja", uz pomoć "trećeg roditelja" (terapeuta) i onda osetiti bol gubitka svega onoga što nije emotivno dobio. Zato u emocionalnom savetovanju veliki značaj pridajemo prepoznavanju i doživljavanju osećanja i neipunjenih emotivnih potreba. Pošto se radi o izgubljenoj ljubavi, plakanje je vrlo često i verovatno nezaobilazno u procesu isceljenja.

среда, 19. јануар 2011.

"ZAUZETOST" KAO NAJRAŠIRENIJA ODBRANA



Nesveno preduzima sve potrebne mere da uzrok simptoma ostane nepristupačan. Kada bi uzroci hroničnih psihičkih problema bili lako dostupni svesti, mi se ne bismo ni razboljevali. Na licu mesta bi trauma bila osvešćena, doživljena ili bar svesno upamćena i malo kasnije razrešena. Problem je u tome što mi nismo svesni prirode i intenziteta nekog ugrožavajućeg stimulusa, a deca još manje (uvrede, svađe roditelja, zanemarivanje, nepokazivanje ljubavi...). Tako, neurotična osoba (a svi smo manje-više to) je zapravo složeni sistem različitih odbrana, čime su mnogi kanali osećajnosti zatvoreni. Ali odbrane su ponekad neverovatno neupadljive, lukave i čvrste. To nisu samo: intelektualizacija, reaktivna formacija, sublimacija... Odbrane u utkane u naš svakodnevni život, u vrsti posla koji radimo, u načinu provođenja slobodnog vremena, u izboru patrnera, u hrani koju koristimo. Ali, najraširenija odbrana je "zauzetost". Mi smo stalo nečim zauzeti i nemamo vremena za sebe. Da bi se psiha okrenula ka svom isceljenju, ona mora da ima odmor od obaveza, poslova, zadataka... Velike promene u psihičkoj strukturi i organizaciji ličnosti nisu moguće bez dokolice, odmora, izolacije od svakodnevnih briga i obaveza. Zato je za neke bolesti neophodna "hospitalizacija", duže ležanje u bolnici, daleko od svakodnevnog konteksta poslova i odnosa. Zato ljudi odlaze na odmor, kako bi se "vratili sebi". I zato neki terapeuti (Džanov) od klijenata traže da uzmu odmor i nekoliko nedelja provedu daleko od svoje porodice, briga, obaveza i drugih aktivnosti koje ih udaljavaju od svojih misli i osećanja. Stvarno ima klijenata kojima je ovo neophodno da bi probili svoje odbrane. Može psihoterapija da se radi i tako što klijent odradi seansu, a zatim se vraća kući, a sutra opet na posao. Ali, tada se napreduje sporije, a u nekim slučajevima i presporo. Moje iskustvo potvrđuje ovu pojavu: što klijent ima manje obaveza i briga kod kuće i na poslu, brže napreduje. Oni koji su na nekoj vrsti odmora, najbrže napreduju. Pogotovu, ako su doživeli neki nedavni gubitak. To im omogućava da brzo uđu u osećanja i zatim odu dalje i vide šta su još sve izgubili. Počinjem da verujem da je uzimanje odmora i izlazak iz svoje uobičajene socijalne sredine sine qua non (uslov bez koga se ne može) izvesti dublja promena u ličnosti. Jednostavno, da bi neko mogao dublje da pogleda u sebe i doživi svoje gubitke, on se mora, neko vreme, potpuno posvetiti tome i odmoriti se od "zauzetosti" svakodnevnog života. Svaki veliki poduhvat traži posebno posvećenje.