Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

петак, 28. мај 2010.

EMOCIONALNI METOD NA SABORU PSIHOLOGA 2010


Predstavio sam Emocionalni metod na Okruglom stolu na Saboru psihologa na Zlatiboru, juče popodne. Objasnio sam da je reč o jednom integrativnom pristupu humanističke orijentacije, ali da su nama osećanja u fokusu pažnje. Neko je, zatim, postavio pitanje u vezi pomenutih osećanja: na koji način su osećanja važna u našem pristupu. Odlično pitanje, jer to je ključna razlika u odnosu na neke druge pristupe. Rakoh da su osećanja glavni organizator psihe, da se ceo naš duševni život okreće oko njih, i da se verovatno na kraju to može svesti na pitanje koliko smo zadovoljni sobom i svojim životom, da li se osećamo dobro ili loše. Naš cilj nisu "obezglavljena" osećanja, bez kognitivnog sadržaja. Naprotiv, cilj je da se svako osećanje stavi u svoj originalni kontekst i da se kao takvo prepozna i doživi. Svako osećanje koje se pojavljuje u klijentovoj priči rezultat je neke emotivno nerazrešene situacije u bližoj ili daljoj prošlosti i pokušaja organizma da to osećanje razreši i isceli se. Mi veoma poštujemo osećanja jer nam ona ukazuju na put do traume. Trauma se može sastojati, na primer, u tome što se neko osetio neshvaćenim na poslu, zbog čega je doživeo neku vrstu izolacije od strane kolega. Ali ako sa klijentom pažljivo pratimo još ranije poreklo tog osećanja, često dolazimo do detinjstva i odnosa sa najbližima: "Mama me nikada nije razumela, ja sam za nju ostala stranac... a i ona za mene!" Naravno, ovakve reči su vrlo dirljive i emotivne (otud naziv našeg metoda) i skoro uvek su praćene suzama i plačom. Dakle, naša mapa, naši orijentiri ka kojima vodimo klijentova osećanja, jesu dečije bazične emocionalne potrebe. Osećanja nas (tokom nedelja i meseci rada) najpre odvode do osnovne nezadovoljene potrebe, a zatim pomažemo klijentu da tu potrebu doživi. To "doživljavanje" potrebe je zapravo doživljavanje gubitka, tuga sa dubokim i nesuzdržanim plakanjem. Bitne su dve stvari: da dođemo do osnovne potrebe i da klijent potpuno, celim bićem, doživi to što ona nikada nije bila zadovoljena.
Da li je moguće da je teorijsko rešenje tako jednostvno: godinama smo zatvarali kanale svojih osećanja da bismo se zaštitili od različitih uskraćenja, povreda, sramota, križe savesti, itd., što je proizvelo napetost u našem organizmu koja se prazni kroz razne simptome, a isceljenje se sastoji u tome da tokom perioda od par godina postepeno učimo da doživljavamo da nedoživljena osećanja i tako se isceljujemo? Neka osećanja će se odnositi na povrede koje su drugi naneli nama, ali ne smemo negirati i osećanja koja se tiču povreda koje smo mi naneli drugima. Princip je isti i za jedna i druga osećanja: "spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi". Ja mislim da je teorijsko rešenje ovako jednostavno. Ali, težina ovog poduhvata je u veštini praktičnog ovladavanja ovim procesom, što traži upornost i vreme, kako od strane klijenata, a još više od strane savetnika i terapeuta da ovladaju ovom nesvakidašnjom veštinom.