Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

среда, 17. новембар 2010.

POTREBA ZA RAZUMEVANJEM



Jedna klijentica mi je posebno pomogla da shvatim potrebu nekih klijenata da im, bar u jednoj fazi rada, ne treba ništa drugo nego da ih neko samo požljivo sluša i pokušava da razume. Naime, ona je uglavnom dobro koristila psihološku pomoć, pričala o svojim mukama i redovno dolazila, ali je počela sve više da radi nešto što sam ja mislio da nije dobro: ona je često pričala priče koje su, kako se meni činilo, imale za cilj da opravdaju nešto što je u nekoj situaciji uradila ili rekla. Moja logika je bila da nije dobro ako podržavam kod nje tendenciju uveravanja drugih (danas mene, sutra nekog drugog) da je ono što je u nekim prilikama radila ili govorila - bilo ispravno. Mislio sam, a i kroz komentare sugerisao - iz najbolje namere nekoga ko pomaže - da neće imati velike koristi od toga da stalno uverava druge u opravdanost i ispravnost svojih reči i postupaka. Bolje je da uči da veruje u sebe, a ne u mišljenja drugih ljudi.

Ona je dva-tri puta tokom više meseci progutala moja usmeravanja i prekidanja njenih priča, a onda mi je jednog dana prigovorila. Rekla je da su ti moji komentari loše delovali na nju, da se osetila prekinutom, neshvaćenom, izdanom. Nije mogla da veruje da neko, ko ju je tako dobro slušao i pomagao joj tokom više meseci, sada odjednom prekida njene priče i sugeriše joj nešto što je ona tumačila kao: eto, stvarno nema nikoga ko mene može da razume. Priznajem da mi je bilo nelagodno da to čujem, ali je njena primedba imala konstruktivni ton, tako da smo to uspeli da raščistimo do kraja seanse. Nesporazum je u tome što sam ja hteo da joj ubrzam terapijski proces i da je "naučim" nečemu (da treba da veruje u svoje motive, postupke i reči, a ne da se stalno oslanja na tuđe procene), međutim, to nije bila njena potreba. Njena potreba je bila da je neko pažljivo sluša, dugo i strpljivo (pošto ona za sebe kaže da je spora) i samo da razume to što mu ona priča. Ništa više od toga.

Tada sam se opet setio Rodžersa, jer je to bila još jedna potvrda vrednosti njegovog učenja. On je bio izraziti zagovornik nedirektivnosti i bezuslovnog prihvatanja klijentove priče, bez ikakvog pokušaja usmeravanja od strane pomagača.

Zanimljivo je kako je klijentica objasnila zašto je konačno odlučila da iznese svoju primedbu. Prvo, kaže da se osećala ojačanom posle nekoliko meseci našeg rada, tako da je sada mogla da uradi ono za šta nije imala hrabrosti ranije. Drugo, dobila je inspiraciju prethodne večeri na mojoj edukativnoj radionici "Veština empatijskog reflektovanja osećanja", kada sam pročitao jedan primer iz literature u kome je jedna terapeutica "skliznula" iz nedirektivnog u direktivni pristup sa jednim svojim klijentom, rukovodeći se takođe nekim principom u nedirektivnoj psihološkoj pomoći, ali ispuštajući iz vida neke druge principe u tom načinu rada.