FATALNI NESPORAZUM (između roditelja i dece)

          Svakodnevna praksa na govori: mnogi roditelji su nezadovoljni svojom decom. Takođe, mnoga deca su nezadovoljna svojim roditeljima. Sukob i nerazumevanje najčešće postaju očigledni u vreme adolescencije i protežu se godinama, sa manjim ili većim posledicama po taj odnos, do toga da se odnos ponekad završi i tragično. Ko je u pravu? Da li je moguće da su neka deca jednostavno loša, nezahvalna, drska, agresivna? Ili je to samo njihova reakcija na ono što su doživeli od roditelja? Da li je moguće da neki roditelji jednostavno ne vole svoje dete? Ili je to iluzija? Da li je sve nesporazum? Kakav?

          Naravno, nesporazum o kome govorimo – nesporazum između roditelja i dece – nije ona površna vrsta nesporazuma koji se može rešiti brzo i lako, jednim razgovorom. Nije to ono: “A, ti si to mislio? Ok, sad razumem, sve je u redu!” Reč je o onoj vrsti nesporazuma među ljudima – dakle, nisu to samo roditelji i deca – nesporazuma koji je dublje prirode, koji zadire u same temelje ličnosti, u neka vrlo bazična uverenja, stavove, načine opažanja drugog.

Da li je sukob prirodan i generisan?

          Da li je moguće da je taj odnos po svojoj prirodi konfliktan? Ne verujem. To je slično kao kada bismo verovali i da je odnos između muškarca i žene (koji žive zajedno) po prirodi konfliktan zato što u brakovima ima puno svađa i nasilja. U stvari, sve se to može svesti na pitanje da li verujemo da je ljudsko biće po prirodi dobro (konstruktivno, saradljivo, dobronamerno, saosećajno) ili loše (jer uništava prirodu, ratuje, ruši, porobljava druge…). Budući da pripadam humanističkoj struji u psihologiji (čiji su sistem vrednosti i argumentacija poznati), verujem da su ljudska bića “po prirodi” dobra, da je odnos između muškarca i žene po prirodi komplementaran i skladan, i verujem da je i odnos između roditelja i deteta po prirodi harmoničan, saradljiv i lep . Možda bih se i ja sada mogao pridružiti svojim kolegama humanistima i dati svoj doprinos traženju dokaza za to, ali mislim da krunskih dokaza za i protiv nema. I danas postoji hrpa argumenata za i protiv nekih naših osnovnih stavova o životu i ljudskoj prirodi, ali mi i dalje ili verujemo u nešto ili ne.

          Ono što kvari ljude, odnose između muškaraca i žena, odnose između roditelja i dece, to nije njihova sama priroda, već sve ono drugo što utiče na njih da se deformišu. To drugo, to su loši, neodgovarajući, ugrožavajući uslovi i okolnosti u kojima su se ljudi i njihovi odnosi razvijali, a onda – tu je izvor nesporazuma – prenošenje tih negativnih iskustava iz jednih odnosa na druge odnose. Ono što uporno održava nesporazum jeste nepristupačnost prvobitnih uzroka deformisanosti, to što su uzroci prvobitnog iskrivljenja bića ostali neosvešćeni. Ako je uzrok neke pojave nepoznat, onda postoji tendencija da poričemo postojanje bilo kakvog uzroka, tj. on kao i da ne postoji. Ta neistoričnost u bavljenju ljudima i ljudskim odnosima je opasna. Jednostavno, prošla iskustva i naša reakcija na prošla iskustva su uključeni u to kakvi smo mi sada i ako nešto želimo da promenimo u tome što je sada, mi se moramo pozabaviti onim što je bilo.

Ko je kriv? Ko je prvi počeo?

          Kada je reč o konfliktnim odnosima između roditelja i dece, stvar je vrlo složena. Neadekvatni postupci roditelja vrlo brzo im se vraćaju u obliku neadekvatnih postupaka dece prema njima i deluje kao da imamo začarani krug. Da li se moramo opredeliti u vezi pitanja šta je starije: “kokoška ili jaje”? Kada na razvoj dece ne bi uticalo ništa drugo osim ponašanja roditelja, onda bih se opredelio za to da je starije ono kako se roditelj postavi prema detetu. Međutim, celu priču komplikuju uticaji na decu nezavisno od odnosa roditelja prema njima: genetika, epigenetika (aktivacija ili blokiranje gena zavisno od prenatalnog iskustva tokom devet meseci unutarmateričnog života), iskustvo bebe na rođenju, uticaj drugih osoba na dete od rođenja pa nadalje, traumatska iskustva, uticaj drugog roditelja, njihovog međusobnog odnosa, uticaj brata, sestre, itd. Sve su to vrlo značajni uticaji koji formiraju ličnost deteta, pa i njihov odnos prema roditeljima, nezavisno od odnosa roditelja prema njima.

          Tako dobijamo jednu vrlo složenu, ne potpuno simetričnu situaciju, gde stoje roditelj i dete, jedno naspram drugog, dva bića sa svojim životnim istorijama, sa svojim uticajima koji su ih formirali, a samo jedan deo tih uticaja tiče se prethodnog odnosa roditelja prema detetu. Da bi se potpuno razumeli, oni moraju jedno drugom da predstave sve uticaje kojima su bili izloženi, od začeća do danas. Teorijski gledano, to je moguće, ali praktično – nije, te se onda samo možemo približavati idealu. Otud onaj večito aktuelni savet roditeljima i deci: “Trebalo bi da više pričate jedno sa drugim da biste se bolje razumeli!” Otud i ona ideja da kod sukoba, umesto tzv. “ti govora” treba koristiti “ja govor”, tj. umesto optuživanja “ti si takav i takav” treba uvek poći od svojih osećanja “kad to radiš, ja osećam to i to”. Nadam se da uspevam da preciznije artikulišem ono što mnogi psihološki pomagači intuitivno osećaju: razgovori sa ciljem međusobnog boljeg razumevanja između bližnjih nemaju alternativu. Slažem se sa tim.

Konkretan primer

          Ali, da pokušamo da budemo konkretniji. Na primer, majka grdi ćerku jer joj je soba često nesređena. Ćerka to naziva “zvocanjem”. Izbija sukob u kome majka besni što je ćerka “ne poštuje”, a ćerka besni što majka ne poštuje njen način života. Ovakav sukob ostaje na površini stvari i zato može da traje vrlo dugo, bez povoljnog epiloga.


          Mnogo toga ostaje tu neizrečeno, nepokazano, neiznešeno. Majka propušta da pokaže svoju ljubav prema ćerki i zabrinutost zbog njenog stila života. Ćerka izostavlja da se poveri majci zbog svojih ljubavnih problema. Majka ne govori o svojoj opterećenosti na poslu i nejasnom nalazu na mamografiji. Ćerki ne pada na pamet da zagrli majku jer je ona njoj ipak najbliža. Majka je prilično zaboravila svoje sukobe sa mužem pre nego što je on poginuo, a ima i osećaj krivice zbog toga. Ćerka je zaboravila kada joj se jedna drugarica podsmevala što se toliko boji majke i uvek mora da je sluša. Majka zaboravlja koliko se borila da ostane u drugom stanju i dobije dete – ćerku sa kojom se sada svađa. Ćerka ćuti o svojoj potrebi da joj majka priča o “ženskim stvarima”, a to joj toliko treba. Majka je negde duboko potisnula svoju potrebu da njena majka sa njom priča o “ženskim stvarima”. Ćerka se odavno otuđila od svog osećanja da joj je majka mnogo nedostajla kada je dve godine radila u inostranstvu. Majka se boji da ćerki prizna koliko je patila dok je bila odvojena od nje. Ćerka je duboko potisnula u sebi smrt oca kada je imala 5 godina i neprestano se bori sa tim bolnim osećanjem. Majka iz ponosa nikada nije pričala ćerki u kolikom sirimaštvu je živela kao mala i o svojoj ranoj odluci da u životu stvori više nego njeni roditelji. Ćerka je potpuno zaboravila da je na rođenju osetila da je izgubila kontakt i saradnju sa majkom i da je morala da se sama bori za život. Majka nikada nije rekla ćerki da je na porođaju tražila da joj daju potpunu anesteziju (zbog čega je nije više mogla da sarađuje sa ćerkom na rođenju). Ćerka je potpuno nesvesna osećaja neodređenog straha dok je bila u utrobi majke. Majka nikada nije rekla ćerki koliko se svađala sa njenim ocem tokom trudnoće.

          To su dve životne istorije, koje ostaju potpuno neizrečene, neosvešćene i neprepoznate, a bremenite su uzrocima i razlozima zbog kojih su obe danas nervozne. Bez osvetljavanja tih uticaja, sukob roditelja i deteta ostaje na površini i nerešiv je. Majka i ćerka nemaju način da jedna drugu razumeju, osim da jedna drugoj ispričaju svoju životnu priču. Donekle, njih dve to mogu uraditi same, bez pomoći pomagača, ali uglavnom je ta pomoć nezaobilazna i ključna. U individualnim i zajedničkim seansama, ova majka i ćerka mogu doći do mnogih odgovora u vezi svog odnosa i samih sebe i to je jedini način da upoznaju svoj odnos, jedna drugu konačno razumeju i reše taj fatalni nesporazum.