"ZAUZETOST" KAO NAJRAŠIRENIJA ODBRANA

Nesveno preduzima sve potrebne mere da uzrok simptoma ostane nepristupačan. Kada bi uzroci hroničnih psihičkih problema bili lako dostupni svesti, mi se ne bismo ni razboljevali. Na licu mesta bi trauma bila osvešćena, doživljena ili bar svesno upamćena i malo kasnije razrešena. Problem je u tome što mi nismo svesni prirode i intenziteta nekog ugrožavajućeg stimulusa, a deca još manje (uvrede, svađe roditelja, zanemarivanje, nepokazivanje ljubavi...). Tako, neurotična osoba (a svi smo manje-više to) je zapravo složeni sistem različitih odbrana, čime su mnogi kanali osećajnosti zatvoreni. Ali odbrane su ponekad neverovatno neupadljive, lukave i čvrste. To nisu samo: intelektualizacija, reaktivna formacija, sublimacija... Odbrane u utkane u naš svakodnevni život, u vrsti posla koji radimo, u načinu provođenja slobodnog vremena, u izboru patrnera, u hrani koju koristimo. Ali, najraširenija odbrana je "zauzetost". Mi smo stalo nečim zauzeti i nemamo vremena za sebe. Da bi se psiha okrenula ka svom isceljenju, ona mora da ima odmor od obaveza, poslova, zadataka... Velike promene u psihičkoj strukturi i organizaciji ličnosti nisu moguće bez dokolice, odmora, izolacije od svakodnevnih briga i obaveza. Zato je za neke bolesti neophodna "hospitalizacija", duže ležanje u bolnici, daleko od svakodnevnog konteksta poslova i odnosa. Zato ljudi odlaze na odmor, kako bi se "vratili sebi". I zato neki terapeuti (Džanov) od klijenata traže da uzmu odmor i nekoliko nedelja provedu daleko od svoje porodice, briga, obaveza i drugih aktivnosti koje ih udaljavaju od svojih misli i osećanja. Stvarno ima klijenata kojima je ovo neophodno da bi probili svoje odbrane. Može psihoterapija da se radi i tako što klijent odradi seansu, a zatim se vraća kući, a sutra opet na posao. Ali, tada se napreduje sporije, a u nekim slučajevima i presporo. Moje iskustvo potvrđuje ovu pojavu: što klijent ima manje obaveza i briga kod kuće i na poslu, brže napreduje. Oni koji su na nekoj vrsti odmora, najbrže napreduju. Pogotovu, ako su doživeli neki nedavni gubitak. To im omogućava da brzo uđu u osećanja i zatim odu dalje i vide šta su još sve izgubili. Počinjem da verujem da je uzimanje odmora i izlazak iz svoje uobičajene socijalne sredine sine qua non (uslov bez koga se ne može) izvesti dublja promena u ličnosti. Jednostavno, da bi neko mogao dublje da pogleda u sebe i doživi svoje gubitke, on se mora, neko vreme, potpuno posvetiti tome i odmoriti se od "zauzetosti" svakodnevnog života. Svaki veliki poduhvat traži posebno posvećenje.