PSIHOLOŠKA TEHNIKA DIREKTNOG OBRAĆANJA ZNAČAJNIM OSOBAMA – ISKUSTVA IZ PRAKSE

Tekst se odnosi na direktno obraćanje klijenta značajnim osobama u njegovom/njenom životu, ne u realnom životu, već u terapijskom procesu, u terapijskom setingu. Reč je poznatoj tehnici nastaloj u okviru humanistički orijentisanih terapija 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, ali danas relativno malo korišćenoj. Moja iskustva sa ovom tehnikom sa nekim klijentima su toliko dobra i ohrabrujuća da povremeno padam u iskušenje da je smatram glavnom i ključnom terapijskom tehnikom.

Direktno obraćanje nekome ko nije prisutan (na očigledan način) je oduvek postojalo, verovatno od kada postoji i govor. Ljudi su se oduvek, pa i danas, obraćali bogovima direktno, govorili im nešto, poručivali, molili im se. Na grobu se neki ljudi direktno obraćaju pokojnoj osobi, kao da može da ih čuje. U dnevnicima se neki ljudi obraćaju neodređenoj osobi, tajnom prijatelju, koji ih sluša. Upravni govor se, umesto prepričavanja razgovora, koristi i u književnim delima baš zato što je uglavnom upečatljiviji i pokreće više osećanja u odnosu na opisivanje sadržaja razgovora.

Od Frojdovog otkrića transfera, dakle od otkrića da se klijenti samo prividno obraćaju terapeutu, a zapravo su njihove reči upućene roditeljima (i drugim važnim osobama), bila je otvorena mogućnost da terapeut predloži klijentu da se, umesto njemu, direktno obrati roditeljima. Koliko je meni poznato, tek su terapeuti tokom 60-tih i 70-tih počeli da češće koriste ovu tehniku. Ipak, do dan-danas, direktno obraćanje roditeljma nije nešto što će laicima, pa i stručnjacima prvo pasti na pamet kada pomisle na psihološku pomoć, savetovanje i psihoterapiju. Imam utisak da se ova tehnika ne koristi često, pa sam zato i mislio da bi moja iskustva sa njom – pošto je ja vrlo često koristim – mogla da budu zanimljiva, kako kolegama, tako i klijentima.

Naravno, ima klijenata kojima direktno obraćanje nekome ko nije prisutan ne ide, ili ide vrlo teško. To me podseća na činjenicu da neki ljudi mogu da glume, a neki ne. Međutim, analogija sa glumom nije dobra, jer se od klijenta ovde traži, ne da glumi nekog drugog, već naprotiv, da bude ono što jeste, da bude maksimalno autentičan i da izgovara reči svog Realnog ja. Zato se, za direktno obraćanje značajnim osobama u terapijskom setingu može reći da predstavlja – antiglumu.

Činjenica je da većina klijenata obično počinju tako što prepričavaju terapeutu sadržaj problema koji imaju ili su imali sa nekom osobom. To je i faza upoznavanja klijenta i terapeuta, faza sticanja poverenja i radnog saveza. Zato tada uglavnom nije primereno predlagati klijentu neku tehniku koja odudara od tog cilja. Međutim, nešto kasnije u tremanu, npr. posle nekoliko nedelja rada, pojavljuju se terapijske situacije kada podsticanje klijenta da se direktno obrati nekome ima smisla i šansu da da dobar rezultat. To naročito važi kada klijenti ponovo pričaju o istom odnosu sa istom osobom. Umesto da pusti klijenta da opet prepričava taj odnos, terapeut se može odlučiti da interveniše predlogom za direktno obraćanje. Tako, na primer, umesto da klijent ponovo priča o tome kako ga je otac ponižavao, možemo mu predložiti da direktno kaže ocu kako se osećao u tim trenucima i da nešto kaže ocu, nešto posle čega bi se bolje osećao nego da mu nije to rekao.

Velikom broju klijenata prvo što pada na pamet u tim trenucima da kažu roditelju jeste neka vrsta ljutnje, ogorčenja, besa. Kontrauvrede i psovke nisu retke. I tu dolazimo do prve velike dileme: Da li puštati klijente da prazne svoj bes i vređaju svoje bližnje na sličan način na koji su oni njih povređivali, s obzirom da nam iskustvo govori da izražavanje čistog besa u terapiji ne donosi korist, a i sumnjivo je s moralne tačke gledišta jer predstavlja neku vrstu uzvraćanja istom merom? Ili takve klijente odmah usmeravati da to direktno obraćanje oboje drugačijim tonovima, tj. da se usmere na svoje nezadovoljene potrebe i gubitak zadovoljenja tih potreba, što bi donelo tugu i bol, pre nego ljutnju? Ovde dolazi do izražaja iskustvo terapeuta. On mora pažljivo posmatrati kvalitet emocije koju klijent emituje kada se direktno obraća bližnjem koji ga je povređivao. Znamo da je bilo i biće terapeuta koji će ohrabrivati čist bes, jer veruju da je to autentična emocija koja je do tada bila potiskivana, pa se sada konačno oslobađa. Moguće je da neki klijenti imaju potrebu da prođu kroz tu fazu da bi mogli da idu dalje. Ipak, moje je mišljenje da treba biti vrlo obazriv sa ispoljavanjem čistog besa. Jer, ako se ono uči i utvrđuje kao prva reakcija na frustraciju, rezultati su skoro uvek loši. Mislim da nema potrebe da dugo učimo klijente kako da ispoljavaju svoj bes prema bližnjima, da bismo im kasnije objašnjavali kako to, zapravo, i nije ono što smo hteli da postignemo. Moje iskustvo govori da je često puta moguće izbeći ovu fazu ispoljavanja čistog besa, dovoljno često da to vredi pokušati. Drugim rečima, klijenti mogu odmah učiti da u svoju ljutnju uključe i bol i tugu gubitka i nezadovoljenja potrebe. Uključivanje bola i tuge u ljutnju je ključno za dobar rezultat direktnog obraćanja roditeljima. Možda zato što je mnogo bliže istini: povredio nas je neko koga smo želeli da volimo. Ljutnja potiče iz odbrane od napada, a bol potiče od ljubavi prema toj osobi. Tek mešanjem ljutnje i bola dobijamo onaj kvalitet emocije koji tražimo: dirljivost. Dirljivost je zapravo odlučujući kriterijum za to da li je ispoljena emocija autentična ili ne. Bilo da izraženoj emociji u terapijskoj situaciji nedostaje ljutnja (energija) ili, pak, tuga (zbog gubitka), razultat će biti slabiji nego kada su ova dva osećanja pomešana, bar kada je reč o doživljenim povredama od strane roditelja.

Primer

Hajde da uzmemo primer. Klijent koji je krenuo da ispoljava čist bes – a ne zaboravimo da je to najčešće nastavak uzaludnih pokušaja promene roditelja – može reći nešto kao: „Mrzim te, mrzim, đubre jedno, dođe mi da te udarim, da te uništim!“ Ovakve rečenice između bližnjih nisu retkost, kao što znamo iz tragičnih ishoda porodičnih sukoba o kojima čitamo u crnoj hronici. Ovo je primer za čistu mržnju, sudeći samo po korišćenim rečima. Opasnost koja ovde postoji jeste da klijent shvati da ga mi navodimo da pokreće mržnju prema bližnjima koji su ga povredili. Može mu se učiniti da ga mi učimo da otvoreno ispoljava čistu mržnju prema svojima i da će to imati terapijsko dejstvo. Naravno da je to pogrešan zaključak klijenta, ali onda mu se nekako mora skrenuti pažnja na to, a ne pustiti ga da iz nedelje u nedelju uvežbava ispoljavanje mržnje prema najbližima. Suprotna reakcija od ove može biti da klijent sebi postavi unutrašnju zabranu da aktivno reaguje na uvrede roditelja i da se „zadovolji“ mlakim žalbama na svoju poziciju žrtve, na primer, rečima: „Zašto si bio takav prema meni, kako si mogao da vređaš nekog ko je slabiji od tebe, nekog ko je bio dete?“ Ovakvo obraćanje obično ostaje bez dovoljne energije za pokretanje dubljeg osećanja i brzo se gasi. Ono što tražimo često puta je jedna dobra mešavina ljutnje i tuge. I ta mešavina ova dva osećanja može biti izražena rečima kao što su: „Ne vređaj me više, dosta je bilo, to me mnogo boli, ja sam tebe hteo da volim!“ kada obično klijent uzbuđeno i sa emocijom, gotovo nevoljno, izbacuje reči iz sebe i potresno plače. Ovakva emocija daje mnogo bolje rezultate i ima dugotrajno terapijsko dejstvo.

U situacijama kada se radi o čistim gubicima, situacija je obično jednostavnija, jer su osećanja manje pomešana, i neophodno da klijenti dožive svoje gubitke na jedan dublji način. Kada nam klijenti pomenu gubitke osoba koje su voleli, oni kažu da su plakali, ali pažljivijim ispitivanjem vrlo često otkrivamo da veliki deo osećanja tuge i bola oni zapravo nisu doživeli. To se vidi po tome što ne mogu slobodno da pričaju o tim gubicima, već osećanja počnu da ih guše. Kada se radi o gubicima dragih osoba, tehnika direktnog obraćanja je tehnika izbora, naravno ukoliko nam teorijski okvir kojim se služimo daje dozvolu da kod klijenata pokrenemo duboka osećanja i pomognemo im da ih dožive. Uvidi nisu dovoljni kada se radi o gubitku velike ljubavi.

U korišćenju tehnike direktnog obraćanja kod gubitaka obično koristimo jednostavan predlog da se klijent obrati osobi koju je izgubila i da joj kaže koliko joj je značila. Ovakva obraćanja obično pokreću vrlo duboka i dirljiva osećanja i klijenti glasno plaču, izražavajući svoju tugu za koju nisu ni znali da je ležala u njima godinama. Ono što čini izražavanje ovakvih osećanja još preciznijim jeste naša sugestija da se usmere na ljubav prema toj osobi, na sve ono dobro što su imali sa njom i na sve ono što više neće imati sa njom.

Kod osećanja krivice, griže savesti i kajanja, tehnika direktnog obraćanja proizvodi – kod klijenata koji nemaju problem sa ovom tehnikom – jednako odlične rezultate. Kao što svi znamo, izvinjenje i traženje oproštaja često izaziva zdrave suze i to se dešava i u terapijskoj seansi. Jedina razlika je što se u životu ljudi obično ustručavaju da pokažu svu dubinu osećanja koja im se pokreću kada nekome iskreno priznaju da su pogrešili, dok se u bezbednoj terapijskoj sredini oni osećaju mnogo slobodnijim i podržanijim da potpunije izraze svoja osećanja bola, gorčine, tuge.

Tehnika direktnog obraćanja daje najbolje rezultate kada se primenjuje u trenutku klijentovog emotivnog uzbuđenja zbog dirljivog osećanja koje mu se pokrenulo. Neurološki, to se objašnjava znatno većom aktivnošću limbičkog sistema (u mozgu), kada je neki deo klijentove životne priče pokrenuo snažne emocije koje se ne mogu lako potisnuti i blokirati. Emocije su pokrenute, klijent je vidno uzbuđen i tada je najbolje sugerisati mu da se direktno obrati osobi koja je bila značajna za događaj o kome je klijent pričao. Zanimljivo je da nije neophodno da je klijent bio u nekom konfliktnom odnosu sa osobom kojoj se obraća. Neverovatno, ali direktno obraćanje gotovo bilo kojoj važnoj osobi iz života, i kada ona nije u prostoriji ili je preminula, kod većine klijenata izaziva snažna osećanja. Iako to mogu biti i osećanja ljubavi, naravno da u tim osećanjima ima i neke tuge i nostalgije i spoznaje da je život sa tim osobama mogao biti mnogo lepši, inače klijenti ne bi plakali. Štaviše, primetio sam da je bolje sa klijentima početi tako što im predložimo da se direktno obrate onim osobama koje su im najviše značile i koje su ih najmanje povredile, tj. onima sa kojima je postojala najmanja konfrontacija ili najveća razmena ljubavi. Klijenti će lakše integrisati mnoga bolna i dirljiva osećanja koja su vezana za te „dobre“ osobe u njihovom žiotu, nego kada bismo krenuli od onih sa kojima su bili u najvećem konfliktu.

Nekoliko primera iz prakse

Klijenti formiraju svoje varijacije na direktno obraćanje za ulazak u osećanja. Imam klijenta sa kojim sam radio nekoliko meseci i za koga sam mislio da neće uspeti da uđe dublje u svoju dušu i stupi u kontakt sa svojim osećanjima. Naš rad mi je delovao više kao trening životnih veština nego psihoterapija. Međutim, on je bio uporan i redovan u dolascima. Ono što smo pričali u seansama u njemu je pokretalo osećanja, ali on ih dugo nije pustio da ga obuzmu i nije ih tada pokazao preda mnom. Ipak, on je uveče kući puštao pesme koje su mu pokretale osećanja i uz tu muziku u svojoj sobi uspevao da oseća dirljiva i bolna osećanja vezana za ono što smo prethodno u seansi pričali. Malo po malo, on je sve češće ovo radio sve dok nije „probio put“ do svog bola. Kada je plakao u vezi oca koji je celog života prema njemu bio rezervisan, u jednom trenutku je izgovorio i „Uzmi me!“. Takve rečenice su mu pokretale još dublja osećanja i on je sam u sobi često puta ridao, plašeći se da bi neko to mogao čuti. Na ovaj način, ovaj mladić je uspeo da povrati svoja osećanja u vezi svog detinjstva, porodice, oca, odnosa sa vršnjacima, itd. Zanimljivo je da su mu se tek tada pojavila osećanja prema majci, ljubav prema njoj i zahvalnost, iako je ona jedina bila nežana i strpljiva sa njim. Mladić misli da sam mu ja „spasao život“ jer sada može slobodno da komunicira sa ljudima. Odogovrio sam mu da sam mu ja pomogao, a da je on sebi spasao život, jer to ne uspevaju svi klijenti da urade.

Druga klijentica bi, posle petnaestak minuta uvodne priče, jednostavno poklopila šakama lice i krenula da se direktno obraća majci, ocu, bratu, drugaricama. Kada to počne da radi, ona kao da se malo isključi iz uobičajene realnosti i ona je „tamo i tada“, gde razrešava odnose sa značajnim osobama iz svog života. To obraćanje tim osobama nije uvek praćeno plačom, već zvuči kao nadahnut govor, gde ona izbacuje reči i rečenice koje nikada nije. Često puta su te reči i praćene plačom i ona ostatak seanse provede u suzama. Kada je prekinem sa tihim „Sada moramo da završimo za danas“, ona skloni ruke sa lica i treba joj nekoliko minuta da se vrati u uobičajenu realnost. Skoro svaki put ona kaže da oseća veliko olakšanje. Na početku sledeće seanse mi opisuje koje je sve pozitivne promene kod sebe primetila.

Imam i klijenticu koja je bila bakica troje unučadi, koja je anksiozna i koja nije izgledala kao neko ko bi mogao da se direktno obraća nekome ko nije tu sa nama u sobi. Ipak, ona to uspeva. Pomogao sam joj tako što sam joj prvo predložio da se obrati majci i kaže joj koliko joj je zahvalna za svu ljubav, brigu i strpljenje koje je od nje dobila u jednoj teškoj i napetoj porodičnoj situaciji gde su se otac i deda svaki dan svađali, a otac se često agresivno ustremljivao i na njenu majku, svoju ženu. Kada je uspela da majci kaže koliko je voli, koliko joj je značila, plačući potresno, odmah zatim je uspela i ocu da kaže „neke stvari“ koje nikada nije. Rezultat je bio iznad očekivanja, s obzirom na početak seanse kada me ona gleda i traži odgovore od mene.