PSIHOTERAPIJA (EMOCIONALNI METOD) - UPUTSTVO ZA UPOTREBU

 Različiti ljudi imaju različita očekivanja od psihološke pomoći (psihoterapije, savetovanja, koučing) i na različite načine koriste ovu uslugu. Nekome možda treba da ga neko bar jednom pažljivo sasluša i to je sve. Nekome je možda potrebna samo ljudska podrška dok prolazi kroz tešku životnu fazu. Neko želi da uz nečiju pomoć donese važnu životnu odluku, itd. Svakako, vi imate pravo da ovu uslugu koristite na svoj način, ukoliko tačno znate šta želite i ako ste sa tim stvarno zadovoljni. 

Ipak, primećeno je da veliki broj ljudi ima predrasude u vezi ove usluge, ili koristi samo mali deo onoga što ona može ponuditi, a rezultat toga je da budu „razočarani“, ili imaju utisak da to nije „ništa posebno“, itd. Cilj ovog teksta je da vam pomogne da na najefikasniji način koristite psihološku pomoć, pre svega ovaj integrativno-emocionalni metod. Jedino tako ćete otkriti svu moć psihološke pomoći i razumeti zašto je ljudi sve više koriste. Suprotno raširenom uverenju, psihološku pomoć najmanje koriste osobe sa teškim problemima (alkoholizam, narkomanija, sociopatija, granični sindrom, psihoza...), već uglavnom ljudi sa različitim problemima življenja, bez psihijatrijske dijagnoze.

Najpre, pošto je vreme seanse ograničeno, važno je da znate da se korišćenje seanse uči. Normalno je da ćete u početku slabije koristiti seansu, a kasnije sve bolje. Terapeutu nije lako, a naročito u početku tretmana, da vas prekida, zaustavlja u onome što ste hteli da pričate, i da vas usmerava ka nekim drugim temama. Velike deo odgovornosti za teme koje ćete pokretati i koliko ćete se dugo zadržati na njima, leži na vama. Nemojte pričati nešto što možete svakome i što je puko prepričavanje nečega što vi već znate i pričali ste puno puta. Zatim, nemojte vodite monolog, ostavite malo mesta terapeutu da reaguje na to što je čuo. Nemojte pričati da biste dobili sud od terapeuta o tome da li ste u pravu ili ne. Nemojte koristiti terapiju da biste okrivljavali sve ljude oko sebe i ceo svet, itd. Takvi načini korišćenja terapije daju slabe rezultate.

Najbolje je da u svom ispovedanju budete potpuno iskreni, to jest da težite potpunoj, bolnoj iskrenosti, a da bi se došlo do te faze u odnosu sa terapeutom, potrebno je vreme i poverenje („Srce se otvara teže nego najbolji sef“).

Zatim, neka vam govorenje služi pre svega kao izražavanje sebe i upoznavanje sebe, a ne kao prenošenje informacija terapeutu („Govorenje je otkrivanje“). Čak i ako vas obuzmu osećanja i tuga, bolje da se prvo dobro isplačete, a kasnije možete ukratko reći terapeutu zbog čega ste plakali. Osećanja imaju prednost nad pričanjem, pod uslovom da u sebi tačno razumete zašto ste tužni. Ukoliko niste sigurni kakva su vas osećanja obuzela, onda tražite pomoć od terapeuta da vam pomogne u njihovom artikulisanju.

Sarađujte sa svojim terapeutom, nemojte ćutati ako vam nešto nije jasno, ako vas nešto zbunjuje, ako nešto ne uspevate sami da uradite, već tražite pomoć.

Dajte vreme ovom procesu. Dajte vreme i sebi da se „skrasite u terapiji“ i da sa terapeutom izgradite tzv. „radni savez“, gde osećate da vas dvoje zajedno radite jedan posao. Dublji odnosi se ne grade na brzinu, na prečac, nema prečica. Dublji odnos poverenja se stiče vremenom i onda taj odnos postaje oslonac koji vam omogućava da se otvorite više nego pred bilo kim drugim do tada u svom životu.

Priđite terapijskom procesu ozbiljno, posvećeno. Oko zakazivanja seansi komunicirajte pouzdano i jasno sa terapeutom, poštujte termin, nemojte kasniti na seanse. Neopravdano otkazivanje seanse u poslednji čas ili neopravdano izostajanje se plaća punom cenom seanse. I u obrnutom slučaju, slično važi: U slučaju da terapeut neopravdano izostane sa seanse, sledeću vodi besplatno.

Svaki osećaj ili osećanje koje vam se razvije u seansi ili između seansi, podelite sa terapeutom, umesto da o tom osećanju pričate sa drugima, a terapeutu ga prećutkujete. Shvatite da je terapeut prava osoba sa kojom treba da razgovarate o terapijskom procesu, vašim mislima i osećanjima u vezi terapije.

Nemojte imati nikakve tajne - osim vojnih i državnih, :) - pred svojim terapeutom, jer čuvanje bilo koje tajne automatski usporava ili zaustavlja proces. Ponavljamo, psihoterapijski proces traži potpunu, bolnu iskrenost.

Najbolje je ako se u terapiji okrenete ka sebi, gledate unutra, pokušavate da sve bolje i bolje razumete sebe, tako što ćete biti potpuno iskreni i samokritični. Tražite odgovore u sebi, a ne spolja, od terapeuta i drugih ljudi. Ako odlučite da imate potpuno poverenje u terapeuta – a to je jedan od osnovnih uslova za terapiju - onda nemate šta da krijete od njega, već mu pokažite sve svoje misli i osećanja i tražite pomoć kada ne znate kuda dalje u tom procesu samootkrivanja.

Primećeno je da neki klijenti pobegnu sa terapije baš kada su na pragu velikog prodora i otkrića. Terapija, ili neki životni događaj, u njima pokrene neko jako osećanje, koje – pošto je nerazrešeno – proizvodi veliku duševnu muku, i oni kažu: danas se ne osećam dobro, ne mogu ići na terapiju. I umesto da baš tada najviše koriste terapiju, oni pobegnu od nje i od svog bola.

A glavni razlog tzv. otpora u psihoterapiji je taj što većina ljudi nisu imali iskustvo da kada im je bilo najteže, da su tada mogli da se oslone na nekoga, dobili razumevanje i pomoć, već su shvatili da u tim najtežim duševnim patnjama nemaju na koga da se oslone, već moraju da se povuku u sebe i sakriju svoj bol. Zato mnogi klijenti imaju problem da shvate da je terapija obrnuti proces od onog što su iskusili u životu, to jest, da se na terapiju i terapeuta treba najviše da oslone baš onda kada im je najteže.

Ostvarićete krajnji cilj terapije onda kada budete mogli da podelite sa terapeutom bilo koju svoju najdublju i najintimniju tajnu i isplačete se pred njima kao malo dete u vezi sa nečim što vas boli ili vas je bolelo, a to nikad nikome niste pokazali. Tek kada dođete do tog cilja, onda ocenite da li je terapija bila uspešna ili nije.

Emocionalni metod: www.emocentar.com