Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

среда, 17. фебруар 2010.

STALNO OKRIVLJAVANJE DRUGIH KAO MEHANIZAM ODBRANE OD BOLA

          Svako ponašanje može da bude u funkciji odbrane od bola, tuge. Nisu to samo projekcija, racionalizacija, reaktivna formacija, retrofleksija, konfluencija, itd. Odbrana može da bude preteran rad, ali i pasivnost, može da bude alkohol, ali i strah od alkohola, može da bude brbljivost, ali i ćutanje, sve, bukvalno sve.

           Neki klijenti se brane od bola, tako što u sebi gaje priču o tome koliko su im drugi zla naneli, povredili, koliko su ih osakatili, upropastili, itd. Ovde nije reč o privremenim i kratkim ispadima ljutnje i besa prema nekim značajnim osobama u klijentovoj prošlosti, što je normalno, pogotovu ako se izražava u kombinaciji sa jadom i bolom. Ovde je reč o okrivljavanju koje je konstanta u priči o drugima. Klijent ima neodoljivu potrebu da vidi druge kao krivce za njegov osećaj nesreće, nezadovoljstva i bolesti. „Krivci“ mogu biti brat, sestra, majka, otac, žena, deca, direktor, kum, komšija, itd. Okrivljavanje proizvodi mržnju (a i obrnuta, svejedno), a mržnja želju za osvetom... i od psihološke pomoći nema ništa. Naravno, ukoliko, u nekom trenutku na tom putu orkivljavanja i mržnje klijent spontano ili uz pomoć savetnika uspe da „digne ruke“ od toga i oseti bol koji leži ispod mržnje, on se vraća na stazu isceljenja. Međutim, ovde je reč o klijentima kojima je okrivljavanje drugih hronična i strateška odbrana i koji se nje čvrsto drže. Kada emocionalni savetnik ovo uvidi, mislim da klijentu ovo mora predočiti. Nije dobro ako klijentova okrivljujuća strategija ostane nesvesna. Svesna ili nesvesna, ovo je destruktivna strategija ili stav sa kojim se proces isceljenja ne može izvesti. Isceljenje je nemoguće sve dok klijent veruje da su ga njegovi bližnji namerno povređivali, svesno unesrećivali, jer su zli. Nema isceljenja sa ovakvim referentnim okvirom. Isceljenje postaje moguće samo onda kada klijent otvori mogućnost da ga bližnji nisu namerno i svesno povređivali, već da su samo radili najbolje što su znali, mogli i umeli u datim okolnostima. Oni su radili nešto što je klijenta povređivalo - nisu ga razumeli, nisu znali da mu pokažu ljubav, nisu umeli da zadovolje njegove duševne potrebe – jednim delom verovatno i zato što ni sami nisu dobili u porodici to što nisu umeli da daju svojoj deci. Na ovaj način, jedan od ciljeva emocionalnog savetovanja je da kod klijenata proširi sliku o tregediji – u kojoj nije on bio jedina žrtva - a nikako da podržava klijentov okrivljujući stav prema bližnjima.

           Onog trenutka kada emocionalni savetnik uspe da na adekvatan način (to se uči u treningu) zaustavi klijentovu okrivljujuću priču, pojavljuje se bol, osećaj čiste nesreće, gubitka, žalosti i nepovratnosti izgubljenog. Klijent sada - ne optužujući nikog – plače i počinje jasno da vidi šta nije imao, šta je izostalo, šta mu je trebalo. Tada sve odbrane padaju i on se mirno sreće sa svojom bolnom istinom: nije bilo ljubavi. I, pošto istina oslobađa, napetost i bol se tope u telu i on doživljava opuštenost kakvu nikada do tada nije doživeo. U stvari, on samo postaje ono što jeste (bio na početku).