ARTUR DŽANOV (1924-2017) 2/3

Primalna terapija je stara 50 godina, prošla je više "reinkarnacija" kako je govorio Džanov, i sve vreme izazivala burne pozitivne i negativne reakcije, kao u onoj izreci "Za dobrim konjem se prašina diže!".

 Artur Džanov je u svojim blogovima (http://cigognenews.blogspot.rs/) često pisao o svom teškom detinjstvu, pored roditelja od kojih nije dobio ljubav. Kaže da oni sa njim nisu ni razgovarali, pa je bio oduševljen kada je video da neki roditelji pričaju sa svojom decom. Ne seća se ni da su ga roditelji ikada pomazili po glavi. Majka je bila psihotična, i on je kasnije prepoznao svoj nesvesni motiv za bavljenje psihoterapijom: želeo je da izleči majku.

       

Kao mladić je regrutovan u američku vojsku i jedno vreme II Svetskog rata je proveo u krvavim borbama sa Japancima na Tihom okeanu i njegovim ostrvima.

U jednom trenutku pred kraj rata je, na grupnim testiranjima inteligencije vojnika, pokazao izuzetan rezultat i odmah upućen nazad u Ameriku na studije, da bi nekoliko godina kasnije doktorirao psihologiju. Dalja interesovanja su ga vukla ka psihoterapiji, bio je na ličnoj psihoanalizi i učio za psihoanalitičara. Kada je, posle rada sa decom i ratnim veteranima, otvorio privatnu praksu, on je primenjivao standardnu psihodinamsku terapiju sa individuama i grupama. Bile su to burne i "revolucionarne" 60-te godine, kada su u Kaliforniji cvetali različiti humanistički psihoterapijski pravci, uporedo sa hipi pokretom, seksualnom revolucijom i rok muzikom.

 Bila je godina 1967. Otkriće primalne terapije se vezuje za jednu grupnu seansu, koju je, kao i ostale, Džanov snimao magnetofonom. Jedan mladić, član grupe, pričao je sa uzbuđenjem o alternativnoj pozorišnoj predstavi koju je gledao u Njujorku, gde se glavni izvođač (Raphael Montañez Ortiz) oblači kao beba, ispija flašice sa mlekom, doziva mamu i tatu i poziva publiku da sledi primer.

Raphael Montañez Ortiz
(https://youtu.be/B0U37pia7xw)


Džanov je pozvao mladića da radi to isto što je tamo video, ali mladić to nije želeo. Međutim, Džanov je bio uporan i mladić je pristao. Najpre je dozivao mamu i tatu mahanički, tek da bi udovoljio Džanovljevoj želji, ali onda ga je staro osećanje obuzelo, on je dozivao roditelje sve jače, da bi na kraju završio na podu sa urlicima i grčevima celog tela. Kada je doživeo to što je doživeo, uspravio se i rekao da oseća svoje telo kao nikada do sada. Navodno, njegovo lice je bilo drugačije, celo njegovo biće kao da je doživelo neku zdravu transformaciju. Traku sa te seanse je Džanov mesecima posle toga preslušavao i pokušavao da razume šta se tu dogodilo. Tehniku sa dozivanjem roditelja je primenjivao i na nekim drugim klijentima i dešavalo se slično. On je zajedno sa svojom ženom, Vivijen, vodio beleške, snimao seanse, diskutovao sa njom iskustva sa različitim klijentima, pokušavao da sve to poveže sa onim što je nalazio u litaraturi, unosio varijacije u metodologiju rada, i rezultat svega toga je knjiga "Primalni krik" (The Primal Scream), objavljena 1970.

Cilj terapije je bio da klijenta dovodi do burnih katarzičkih doživljaja - "primala" - gde klijenti potpuno "ulaze" u neko svoje osećanje, doživljavaju ga do kraja, uz burnu motornu i glasovnu ekspresiju, uz jako plakanje. Na dnu tih emocija leže klijentove dečije potrebe i cilj potpunih "primala" je da klijent doživi gubitak, tj. neostvarenost tih svojih ranih potreba, za prisustvom roditelja, za dodirom, za podrškom, pažnjom, strpljenjem, nežnošću, itd. Do tih ranih potreba se može doći samo preko bola, jer su sa potiskivanjem bola (zbog nemogućnosti njihovog zadovoljenja potisnute i one same). Prema tome, deviza je bila "No pain, no gain" (Bez bola, nema uspeha).

       
       

Ta prva varijanta Primalne terapije je očigledno odgovarala nekim klijentima i oni su postizali neuobičajeno dobre i brze rezultate, ali je bilo i dosta onih klijenata kojima nije odgovarala. Uglavnom, klijenti sa jačim ego snagama, zdraviji, emotivno i socijalno funkcionalniji, bolje su prolazili kroz Primalni terapiju i imali brže i veće rezultate. Međutim, klijenti sa slabijim ego snagama, manje emocionalno stabilni i manje socijalno funkcionalni, sa periodima zavisnosti neke vrste, doživljavali su terapijske neuspehe i bilo je jasno da se metodologija mora prilagođavati takvim klijentima.

(Nastavak sledi...)