Artur Džanov (1924-2017) 3/3

Glavna promena do koje je došlo u razvoju metodologije rada u Primalnoj terapiji odnosi se na pravljenje razlike između autentičnog terapijskog doživljaja (primal) i abreakcije. Zanimljivo je da ni Primalnu terapiju, koja je u knjizi "Primalni krik" delovala tako jasno i nedvosmisleno, nije moglo zaobići teško pitanje koje se pojavljuje u svim drugim oblastima života: Kako razlikovati napredno od nazadnog, korisno od štetnog, zdravo od bolesnog, "pravo ja" od "lažnog ja", patetiku od iskrenog osećanja, itd. Jer, dešava se da ponekad ne vidimo razliku između dve pojave, ponekad je razlika previše mutna da bi nam bilo šta značila, dugo živimo u zabludi i potrebno je puno vremena da prepoznamo obmanu. Mislim da se sličan proces dešavao i u praksi Primalnog centra: Kako što jasnije napraviti razliku između primala i abreakcije? Ukratko, primal je autentično i precizno povezivanje potisnutih osećanja sa njihovim poreklom, dok je abreakcija neka vrsta nesvesne glume dubokih i jakih osećanja, sa manje ili više netačnim povezivanjem emocija sa njihovim uzorokom. Uzrok abreakcije leži u samom neurotičnom procesu; pošto je neuroza (kao jedna vrsta hroničnog obmanjivanja samog sebe) sveprožimajuća, ona se manifestuje i u načinu na koji klijent razume i radi terapiju.

Primal uvek daje sjajne terapijske rezultate, dublje, šire i očiglednije od rezultata standardne, dobre psihoterapijske seanse (gde ima dobrih uvida i nešto suza), ali abreakcija, kao neki štetni fluid, maskirani izrazi "lažnog ja", prerušeni pipci neuroze, koristi svaku priliku kod katarzičkih doživljaja da se uvuče, i da bar malo kontaminira primalni doživljaj, ako baš ne može da ga više transformiše, ili - što je njen krajnji cilj - da ga potpuno zameni (što joj često i uspeva, naročito onda kada se terapija nepažljivo vodi.) Što se u terapiju - koja pokreće puno energije - više umešala abreakcija, to su rezultati bili lošiji. 

Tako se Džanov našao u situaciji u kojoj je bio i Nikola Tesla: obojica su otkrili nešto što je bilo znatno moćnije od onog što je do tada postojalo (psihoterapija uvidom, odnosno jednosmerna struja) i trebalo je ukazati javnosti na sve prednosti tog otkrića, u odnosu na neželjene posledice koje mogu nastati nepažnjom ili nepravilnim korišćenjem. Teslin rival, Tomas Edison, tada jedan od najpopularnijih naučnika, dovodio bi slona na pozornicu i demonstrirao štetu koju je njemu nanosila naizmenična struja, tada najnoviji Teslin izum. Te predstave za javnost su bile dramatične, ali nisu pomogle da se Teslin izum zaustavi. Vlasnici velikih biznisa, a postepeno i korisnici električne struje, su prihvatili naizmeničnu struju kao standard.

Analogno primeru sa naizmeničnom strujom, Džanovljevo otkriće - posle 50 godina od svog nastanka - jeste opstalo uprkos teškim kritikama od strane svoje etablirane konkurencije, ali nije postalo opšteprihvaćeno kao metod, kao "terapija izbora", ili psihoterapijski standard. Zašto? Po mom mišljenju, za to postoje tri razloga:

1. Za razliku od drugih revolucionarnih tehničkih otkrića, ono se ne može serijski proizvoditi, nije moguće proizvoditi dobre terapeute, kao nova tehnička postrojenja ili nove mašine. I Džanov se trudio da se proces "proizvodnje" primalnih terapeuta ne omasovi, jer je znao da će se kvalitet izgubiti,

2. Nova metoda nije mogla imati podršku krupnog biznisa, zbog same prirode psihoterapije kao usluge koju koristi samo 5% stanovništva,

3. U samom Džanovljevom otkriću postoji nešto što je neprivlačno, pa čak i odbojno većini ljudi: poziv na suočavanje sa sopstvenim bolom.

To su, čini mi se, razlozi što Džanovljeva Primalna terapija nije doživela sudbinu Tesline naizmenične struje i verovatno nikada neće. Nema drugih razloga, jer se u slučaju ove metode radi o velikom istinskom naučnom otkriću, koje savremena neurologija sve više potvrđuje. Na primer, dugo se nije moglo objasniti kako je moguće da kod primalnih pacijenata dolazi do ispravljanja stopala, hoda, rasta brade kod muškaraca, grudi kod žena, itd. Nedavno je otkriveno da psihičke traume proizvode promene na genima (metilizacija), koje su u stanju da blokiraju potpuno ispoljavanje tih gena. Džanov je pronašao način da dubokom i preciznom katarzom de-metiliše blokirane gene i tako postigne očigledne merljive rezultate terapije. Više nezavisnih istraživanja je pokazalo da je Primalna terapija u stanju da koriguje i krvni pritisak, puls, telesnu temperaturu, nivo kortizola u krvi, da postigne bolji balans leve i desne moždane hemisfere, prednjeg i zadnjeg dela mozga, itd.

Primalna terapija traži ozbiljno posvećenje. Od novih klijenata se očekuje da, najpre, uzmu bar mesec dana odmora ili neplaćenog odsustva, da dođu u Los Anđeles, da nađu smeštaj za sve to vreme, da ne rade tokom terapije, niti da se intenzivno bave bilo kojom drugom aktivnošću, da unapred plate troškove terapije za 3 nedelje i da posle toga ostanu u terapiji bar još nekoliko meseci, tako što bi imali jednu-dve individualne senase i jedno učešće u grupi nedeljno. Ne zaboravimo ni to da više nema onog obećanja da će terapija trajati 6-8 meseci (kao u "Primalnom kriku"), već se od klijenata očekuje da se povremeno vraćaju na terapiju (ukoliko ne mogu da nađu nekog kolegu klijenta sa kojim bi razmenjivali terapiju u zemlji ili gradu gde žive, što se zove "budding".)

Prema tome, mislim da je Džanov otkrio nešto nesvakidašnje, što nije baš blizu "zdravog razuma", nešto što je od velikog značaja za istoriju psihologije, ali što se ne može proizvoditi serijski, što traži veliko posvećenje u vremenu i novcu (što danas većini ljudi nije lako izvodljivo) i što traži od osobe da se suoči, ni manje ni više nego sa - svojim gubicima, tugama i bolnim istinama.

Zbog svega toga, mislim da Primalna terapija nikada neće postati psihoterapija za mase, nikada neće biti popularna, ali će zauvek ostati da postoji, kao i sve njene autentične varijacije, za onu manjinu među klijentima koja će prepoznati njenu vrednost, taj psihoterapijski biser, tu neverovatnu isceljujuću moć koju ima ona, u rukama dovoljno dobrog terapeuta i pod uslovom da su ti klijenti dovoljno dobri za ono što ona nudi.

Kada je primalna terapeutica Gretchen Castle, koja je ostala da radi sa Vivijen Džanov u Primalnom Institutu, takođe u Los Anđelesu, bila upitana u jednom intervjuu u časopisu "Primal Journal" o tome koja je to osobina koju imaju klijenti koji dobro iskoriste terapiju u odnosu na druge klijente, ona je odgovorila: "Bistrina uma".

Emocionalni metod jeste integrativni, tj. koristi iskustva iz više terapijskih pravaca, ali uključuje i te kako iskustva, znanje i veštine iz terapija usmerenih na osećanja, onda kada je to primenljivo u konkretnom slučaju, kod konkretnog klijenta. Radimo pažljivo, i na kognitivnoj i na emotivnoj pripremi klijenta za prepoznavanje i doživljavanje do tada nesvesnih osećanja. Proces je potpuno prirodan, postepen, i donosi rasterećenje još od prve seanse, mada se efekat terapije povećava sa dužinom trajanja procesa. Ne treba dozvoliti da vas prepreke, otpori i odbrane obeshrabre! Može se raditi intenzivnije, sa više seansi nedeljno, sa uzimanjem godišnjeg odmora, a može i jednom-dvaput nedeljno, bez plaćanja unapred, ne morate napuštati svoje mesto življenja, niti posao. Kao i kod učenja bilo koje veštine, ili upoznavanja nove osobe, što je proces razvučeniji u vremenu, učenje je sporije, ali temeljnije i sigurnije, jer se smanjuje šansa da će vam nešto važno promaći.