SUZE I ISTINA

Nijedno biće ne plače toliko kao čovek, još od rođenja. Gotovo da bi se moglo reći da je čovek – biće koje plače. Biti ljudsko biće znači imati sposobnost da se plače. To govori o dubini njegove osećajnosti. Plaše nas ljudi koji ne mogu da plaču. Liče nam na robote. I zato čujemo ponekad savete: „Isplači se kao čovek“, „Isplači se biće ti lakše“, itd.

Ali onda nailaze suprotne misli i saveti: „Dosta sa tim plakanjem!“, „Samo slabići plaču!“, „Suzama nećeš ništa rešiti!“, itd.

Ova suprotna ljudska iskustva sa suzama i plakanjem odražavaju suprotna iskustva sa suzama i plakanjem u psihoterapiji. Naime, neke psihoterapijske metode imaju pozitivan stav prema plakanju, a neki - negativan. Humanistički orijentisani psihoterapeuti ohrabruju ispoljavanje bolnih emocija i veruju u njihovu trajnu terapijsku korist, dok kognitivno-bihevioralni i psihoanalitički orijentisani psihoterapeuti gledaju na plakanje i suze kao na nepoželjnu pojavu u terapiji i ne veruju u njihov terapijski značaj.

Na primer, za Karla Rodžersa, jednog od osnivača humanističke psihologije, pojavljivanje suza u seansi je skoro uvek značilo da se klijent iskreno suočio sa svojim bolom i povezao se sa svojim „organizmičkim ja“.

Tvorac primalne terapije, Artur Džanov, bio je još izričitiji: „No pain, no gain“, tj. bez doživljavanja bola i dubokog plakanja u terapiji nema izlečenja, nema rezultata.

S druge strane, kod psihoanalitičara, na plakanje se gleda kao na slom Ega i regresiju, dok je za kognitivno-bihevioralne terapeute plakanje u suštini nebitna pojava ili znak da klijent još uvek nije uspeo da obuzdava svoje emocije i nije načio da se ponaša onako kako je zacrtano terapijskim ciljem.

I, ako ste pomislili da je tu kraj našim dilemama u vezi suza i plakanja, prevarili ste se.

Naime, kao najistaknutiji zagovornik slobodnog izražavanja osećanja u psihoterapiji, Artur Džanov je poslednji deo svoje karijere proveo u isticanju presudne razlike između autentičnog doživljaja bola i tzv. „abreakcije“. Abreakcija često može mnogo ličiti na pravo, istinsko osećanje, jer klijenti plaču, viču, udaraju rukama po dušeku, liju suze, ali zapravo nisu napravili pravo povezivanje sa onim osećanjem koje su stvarno potisnuli (što je uzrok njihovih problema), već su „skliznuli“ u neko drugo osećanje, koje liči da je bolno, „uhvatili se“ za njega, istovremeno ispunjavajući ulogu „dobrog klijenta“ jer, eto, izražavaju svoja „osećanja“, plaču i pate. Ne treba ni reći, istinskih terapijskih efekata tada nije bilo. Tu istu pojavu, u svakodnevnom životu, ljudi nazivaju „krokodilskim suzama“, „patetičnošću“, „lažnim suzama“, itd.

Nasuprot tome, kada je klijent uspe da "ubode" pravo bolno osećanje, doživljaj je vrlo rasterećujući, razrešavajući, uvidi spontano nadolaze, istovremeno popuštaju sve tegobe, a klijent stiče vredno iskustvo koje mu pomaže da sve brže prepoznaje svoja prava osećanja i svoj terapijski proces vodi sve kompetentnije (uz pomoć terapeuta).

Tako, malo pomalo, dolazimo do velikog zaključka: Kao što postoje dobar i loš holesterol, zdrav i otrovan cijanid, korisna i opasna upotreba noža, korisne i štetne bakterije, itd., tako isto postoji i zdravo i nezdravo plakanje, istinske i lažne suze.

U stvari, mi smo u stanju da sve stvari upotrebljavamo ili zloupotrebljavamo, tako da su potrebni osetljivost, pažnja, kritički duh, znanje i velika veština da bi se razlikovale pojave i procesi koji na prvi pogled izgledaju vrlo slično, ali su zapravo suprotni po svojoj suštini i efektu.

U Emocionalnom metodu, mi razlikujemo autentična terapijska iskustva od neautentičnih, pomažemo klijentima da nauče da ih i sami razlikuju i na taj način postignu, ne prividne i privremene, već istinske i trajne psihoterapijske rezultate.

www.emocentar.com/online