ŠTA OMOGUĆAVA USPEŠNU PSIHOTERAPIJU?
Jer, lako je ljude gurnuti u bol - bol od koga su već jednom pobegli i čije ponovno proživljavanje može postati trljanje po staroj rani - ali kako im pomoći da doživljavanje tog bola u terapiji bude razrešavajuće i oslobađajuće. To je umeće posebne vrste.
Odavno je primećeno da nekim klijentima to vraćanje u bolnu prošlost, ne samo da nije nikakav problem, već im donosi i veliko rasterećenje i olakšanje. Ti klijenti obično kažu: "Što više bola doživim, osećam se sve bolje!" S druge strane, uvek je bilo i biće klijenata koji su "krhki" i kojima vraćanje u bolna osećanja uopšte ne prija i onda čujemo "Bolje da se ne prisećam svega toga. Kad plačem, posle se osećam još gore!".
Možda sam o ovome već negde pisao, ali pošto je to jedna od najvažnijih tema u psihoterapijama usmerenih na osećanja, nije naodmet opet pisati o tome. I pokušaću da budem vrlo konkretan.
Najpre, da bi psiha mogla da doživi nešto na razrešavajući način ona mora sama "krenuti ka" tom doživljaju, a ne sme biti gurnuta u to nečijim insistiranjem i instant tehnikama. Psihoterapija traži vreme zato što psiha traži vreme da bi se promenila. "Tehnike" ulaženja u bolna osećanja mogu biti štetne ako se koriste bez osećaja i empatije. Duša je prefinjena stvar; traži vreme, pažnju, brigu, meru, suptilnost.
Drugo, kod klijenata koji su krhki, ranjivi, uplašeni od života, nestabilnog psihičkog stanja, u otvaranju duše mora se ići po redu. Najpre skorašnji događaji, pa kasnije, tokom nedelja i meseci oni raniji. I uvek se počinje od pozitivnih, lepih, prijatnih događaja i doživljaja iz života. Čak i kad klijent sam naiđe na neki neprijatni, bolni događaj, mi mu skrećemo pažnju na ono što je iza tog bola: a to je potreba. Doduše neispunjena potreba (za pažnjom, ljubavlju, strpljenjem... od strane osoba koje su ga gajile), ali - potreba! Potreba je nešto najpozitivnij moguće, to je deo našeg bića, to je naša veza sa drugim bićima, sa svetom koji nas okružuje. Biti svestan svoje potrebe je velika stvar. Ne mora svaka potreba da bude ispunjena ("Ne možeš uvek dobiti ono što želiš"), ali biti potpuno svestan svojih potreba znači očuvati duševno zdravlje.
I treće (da ostanemo ovog puta na tri faktora), živeti što ispunjenijim životom u sadašnjosti, tj. raditi na ispunjavanju svojih potreba odraslog bića, ne previđati neke važne stvari u životu, ići ka ekonomskoj samostalnosti, stambenom razdvajanju od roditelja, nalaženju partnera, nalaziti vreme za zabavu i uživanje, itd.
Evo svežeg primera iz prakse za ovo i time ćemo završiti ovaj blog: Mladić (25) se razvio u osobu koja je bila sklona asocijalnom ponašanju, izolovanju, izbegavanju gostiju (živi sa roditeljima), pokazivao je otpor prema školi, prema svakoj vrsti autoriteta, teško je sticao prijatelje i imao samo jednu vezu, koju je raskinuo.
Ipak, on nije potpuno odustajao ni od škole (progledali su mu kroz prste da završi srednju školu, a onda je upisao nešto gde ima manje da se čita a više prakse), trenirao je jedan sport, družio se sa jednim drugom, imao jednu vezu i vrlo redovno dolazio na psihoterapiju. Dešavalo se da u terapiji obrađuje i bitne i nebitne događaje i imao promenljive rezultate u skladu sa tim. Umeo je da ode u mistiku i ezoteriju, ali ja sam ga stalno vraćao na realne odnose sa ljudima kojima je okružen i na egzistencijalna pitanja života.
I šta se desilo? Stvorila se situacija na fakultetu gde je on mogao kolegama da pokaže ono što je naučio trenirajući taj sport. Većini kolega je to bilo vrlo korisno i zanimljivo i on je tih dana dobio puno pohvala. Kolege i koleginice su mu prilazili, zainteresovali se za njega i izražavali poštovanje i zahvalnost za ono što im je on pokazao i čime ih je naučio. Pričao je o tome u terapiji i počeo duboko da plače, najdublje do sada. Shvatio je koliko su ga svi ti ljudi duboko ganuli, koliko mu je celog života nedostajalo da ga ukućani pohvale, da se interesuju za ono što on zna (a ne samo da ga kritikuju zbog grešaka), osetio je svoju duboku nezadovoljenu potrebu za prihvaćenošću, zainteresovanošću roditelja za ono u čemu je on bio dobar i tada je osetio koliko je celog života bio sam, koliko se povukao u sebe i svoj svet, koliko mu je nedostajala ta veza sa ljudima. Itd.
Ukratko, doživljavanje dubokih bolova i nezadovoljenih potreba je ponekad omogućeno tek onda kada u realnom sadašnjem životu klijent uradi nešto čime dolazi do ispunjenja svoje odrasle potrebe. Konačno zadovoljenje njegove potrebe (za pažnjom, prihvaćenošću, zainteresovanošću ljudi za ono što on ume i njihovom zahvalnošću njemu) omogućilo mu je stupanje u kontakt sa jednom od njegovih glavnih bolnih istina, tj. nezadovoljenom potrebom za prihvaćenošću, pažnjom, zainteresovanošću i zahvalnošću ukućana u detinjstvu, gde leži koren njegovog otuđivanja od okoline i sveta.
Evo citata iz klijentove beleške, napisane posle seanse:
"Primećujem dosta promena kod sebe. Izdvojiću najvažnije. Vidim da mi se promenio fizicki izgled,osećam se snažnije. Osećam neki potpuno novi odnos sa ljudima, tačnije to je osećaj povezanosti i harmonije. U velikoj meri sam se rešio opsesivnih radnji koje me prate od kad znam za sebe,a nisam ih bio sasvim svestan.Izraženije osećam seksualni nagon i protok energije u telu. Često imam utisak da sam se ponovo sastavio.Imam osećaj da se brzina mog napretka povećava,što je činilo da se osećam veoma uzbuđenim. Imao sam i nepovoljnih situacija,ali me nisu mnogo poremetile, kontrolišem se. Svakodnevno uviđam svoje greške i ispravljam se."
(Predstavljanje bilo kog primera iz prakse, uvek nužno malo pojednostavljeno da bi se istakla glavna poenta.)
Izvor slike: helena-lopes-463976-unsplash
www.emocentar.com
Коментари
Постави коментар