ZAŠTO JE VAŽNO VRAĆATI SE U PROŠLOST U PSIHOTERAPIJI I KAKO TO RADITI DA BUDE LEKOVITO?

Otkrivajuće psihoterapije - od ranog Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), preko Artura Džanova (Arthur Janov) do Frensin Šapiro (Francine Shapiro) - sugerišu da je za pravo izlečenje od nekih psihogenih trauma neophodno pomoći klijentu/pacijentu da se - uz pomoć određenih tehnika - vrati u prošlost i (ponovo) proživi one događaje i doživljaje koji su izazvali simptome. Ta ideja o lekovitom dejstvu (ponovnog) proživljavanja trauma je iz različitih izvora i različitim putavima postala deo opšte kulture i ona već dugo koegzistira sa suprotnom idejom o tome da se ne treba baviti prošlošću, da "šta je bilo bilo je" i "čačkanje po prošlosti" može biti opasno. Te dve ideje su u oblasti psihoterapije dobile svoj izraz u podeli psihoterapijskih škola, najgrublje rečeno,  na "otkrivajuće" i "pokrivajuće". Otkrivajuće psihoterapije dopuštaju mogućnost, pored ostalih klijentovih "otkrića" da on/a otkrije i potisnute bolne emocije vezane za neke traumatske sadržaje, dok pokrivajuće psihoterapije sugerišu da se bavljenje prošlošću može izbeći i da se sve to što je bilo može "prekrečiti" nekim novim i pozitivnim bojama, po klijentovoj jželji.

Ali da pređemo na ključno pitanje (ponovnog) proživljavanja traumatskih scena kojim se bave otkrivajuće psihoterapjske metode: Zašto je to neophodno? Zar ponovno pričanje i doživljavanje trauma nije "retraumatizacija" klijenta? Koncept retraumatizacije koriste i oni koji su protiv toga da žrtva nasilja puno puta mora da priča šta joj se desilo, pred različitim komisijama u okviru policijsko-istražiteljsko-sudskog sistema. Argument je upravo taj da se vraćanjem u prošlost i višestrukim obnavljanjem sećanja na traumu žrtva na neki način kažnjava i retraumatizuje. Zar to nije slučaj i sa klijentom u psihoterapiji?

Zagovornici (ponovnog) proživljavanja traume kažu da u bezbednoj sredini, u prisustvu terapeuta u koga je klijent stekao poverenje, klijent se (ponovnim) proživljavanjem trauma zapravo oslobađa njenog patogenog dejstva. Kako? Možda tako što klijent po prvi put svesno doživljava neke važne delove tog iskustva, npr. neke emocije koje su tada bile pokrenute, ali su zbog njihove  velike neprijatnosti bile prekinute i potisnute (rani Frojd). Možda tako što energija reakcije na traumu nije bila ravnomernije raspoređena po celom mozgu, pa bi tehnike bilateralne stimulacije mozga (pokreti očiju levo-desno kao u EMDR Šapirove) - dok se klijent sve vreme intenzivno priseća same traume - ublažile oštricu traume i omogućile redistribuciju energije traume u mozgu. Ili (ponovno) proživljavanje traume leči tako što klijent konačno može da izrazi bol koji kao dete nije mogao da izrazi jer je sada njegov psiho-fizički sistem jači nego tada (Džanov).

S obzirom da Emocionalni metod - koji je specifična integracija terapije usmerene na ličnost Karla Rodžersa i primalne terapije Artura Džanova - pripada grupi otkrivajućih psihoterapija, sada ćemo se usredsrediti na naš odgovor na pitanje koje je predmet ovog teksta. Naime, mi smatramo da postoje više načina na koji se neko može u sećanju vratiti na mesto traume. Izabraćemo dva glavna:

1)    Osoba se određenim postupcima ili tehnikama u sećanju vraća na traumu BEZ terapijskog efekta, čak i retraumatizovana

2)    Osoba se vraća na traumu SA terapijskim, isceljujućim efektom

Razlika između ova dva načina vraćanja u prošla neprijatna iskustva je u lošoj ili dobroj pripremi za ovo „putovanje unazad“. Vraćanje na mesto uzroka problema, ne garantuje samo po sebi da će se time uzrok otkloniti. Potrebno nešto uraditi sam tim neprijatnim sećanjem, sa tom bolnom uspomenom, sa tim doživljajem, stresom koji se dogodio "tamo i tada", da bi taj terapijski doživljaj imao lekoviti rezultat.

Ako nema pripreme, ili je klijent loše pripremljen za ponovni "susret" sa starim stresom, ne može se očekivati ništa dobro. Neki ljudi se spontano sete stare traume, imaju "flešbekove", sanjaju staru traumu, ili se "tamo" vraćaju uz pomoć droge, hipnoze, tehnika dubokog disanja, ili nekog drugog načina, ali ne dolazi do efekta razrešenja, isceljenja, tj. nema terapijskih efekata takvih vraćanja. To kažu i oni sami, a to je i utisak okoline. Štaviše, ti ljudi ili klijenti počinju da izbegavaju da to ponovo rade, počinju da se plaše takvih "regresija", i zauzimaju stav da "ne treba čačkati po prošlosti" i buditi "duhove koji spavaju".

Da bi osoba ili klijent imao koristi od "vraćanja na stare rane", to vraćanje ne sme biti puko obnavljanje sećanja na isti događaj ili ponovno proživljavnje istih misli i osećanja koja su postojala u originalnoj traumi. Jer to nema nikakvog smisla. Terapijski doživljaj mora uključivati još nešto drugo osim sećanja na originalnu traumu (bez obzira na kom uzrastu je ona nastala). To "još nešto drugo" se formira tokom pripreme klijenta za vraćanje u stari bol.

Jedan deo tih priprema se odigrava bez svesnog napora od strane klijenta i terapeuta i sastoji se tome što osoba/klijent živi zdravo, zadovoljava potrebe odrasle osobe, radi zrele stvari, obrazuje se, ide ka nezavisnosti od drugih osoba, radi nešto, traži načine da zaradi novac, osamostaljuje se od roditelja, putuje, druži se, ima ljubavnog partnera (partnere), ispunjava neke svoje snove, širi svoje vidike, nastoji da gleda život, ljude i sebe iz različitih uglova, ne boji se da izađe iz loših odnosa, ume da se opusti i ima slobodno vreme, itd.

Drugi deo tih priprema odvija se svesno u okviru terapijskog odnosa: klijentu se obezbeđuje prostor i vreme koji su posvećeni njegovim terapijskim potrebama, uči da ima nekog (terapeuta) koji ga pažljivo sluša, koji je fokusiran na njega, koga interesuje njegov životni put, koga interesuju i poštuje njegove (klijentove) misli, osećanja, brige, strahove, gubitke, stid... Klijent uči da se život sastoji od pozitivnih i negativnih iskustava i da su njegova neprijatna sećanja deo tih neprijatnih iskustava, ali da je u životu bilo i biće i pozitivnih iskustava, koje ublažavaju valencu, tj. snagu tih negativnih. Terapeut uči klijenta da obrati pažnju na ono što se nalazi iz samih neprijatnih iskustava. Na primer, iza gubitaka se nalazi potreba za povratkom onog što je izgubljeno ili za osobom koja je izgubljena. Iza stida je potreba za prihvaćenošću osobe onakva kakva jeste. Iza griže savesti je potreba za oproštajem od strane osobe koju smo povredili. Iza doživljene uvrede je potreba za nežnošću, blagošću, strpljenjem, obzirom, itd.

U svari, iza svih neprijatnih doživljaja, stresova, trauma, povreda, gubitaka, stida, griže savesti... nalaze se naše potrebe. To su potrebe (beba, dece, mladih ljudi i odraslih ljudi) za nežnošću, dodirom, strpljenjem, pažnjom, ljubavlju, poštovanjem, saosećanjem, slobodom, itd.

Da bismo podigli veliki teret, potreban nam je oslonac i poluga. Da bismo se oslobodili, potrebno nam je da spoznamo nužnost. Da bismo bili slobodniji u nepoznatom gradu, potrebna nam je tačna mapa. Da bismo spoznali sebe objektivnije, potrebni su nam drugi ljudi. Da bismo svoje roditelje videli objektivnije, potrebno nam je da se odvojimo od njih i osamostalimo. Da bismo mogli da odžalimo nekoga, potrebno je da on definitivno ode.

Bebe mogu mnogo da plaču zbog gladi, bola, ostavljenosti, i drugih nelagodnosti, ali to ne znači da one plakanjem zaista razrešavaju svoj bol. Mali dečak može mnogo da plače pošto ga je majka jako izgrdila, otišla u drugu sobu i neće da priča sa njim. Dečak neutešno i dugo plače. Da li mislite da tim plakanjem dečak razrešava svoj stres i bol? Ne. Dužina, učestalost i jačina plakanja ne znači nužno i razrešenje bola. A sad zamislite nastavak ove scene sa dečakom i majkom: majka se vraća u sobu, prilazi detetu koje još uvek plače, zagrli ga i kaže npr. "Izvini, preterala sam!"  Dečak ponovo kreće da plače, grleći majku. Da li je to isto plakanje kao ono malopre? Ne. To su dva suštinski različita plakanja, iako izgledaju slično. U oba slučaja, mali dečak je lio suze, ali ono što se dešavalo u njegovoj duši su bila dva suprotna psihološka procesa. Dečak je najpre doživljavao da je loš, da je neprihvaćen i odbačen. To je bilo, nazovimo ga, "zatvarajuće plakanje". Dečak plače, a njegova duša se zatvara. Posle, kada je majka došla u njegovu sobu, sela pored njega, zagrlila ga i rekla mu "Izvini, preterala sam!", dečak je opet plakao, ali u njegovoj duši se dogodilo jedno opuštanje, otapanje stresa, doživeo je da je dobar, da je prihvaćen i njegova duša se ponovo otvorila za majku i njenu ljubav. Najpre je dečak lio "suze očajnice", a posle, "suze radosnice".

"Suze očajnice" često prate neprijatne životne događaje, stresove i traume. Gore od toga su samo toliko jake traume da se mi "zaledimo" i uopšte ne reagujemo. To je stanje šoka. "Suze radosnice" se obično smatraju zanimljivim psihofizičkim fenomenom, koji se ponekad dešava, obično kada neki sportista pobedi, ili neka devojka bude proglašena pobednicom na izboru za "mis" lepote.

Međutim, fenomen "suza radosnica" ima i druga izdanja i oblike koji nam otkrivaju svoju mnogo veću dubinu i značaj.

Suze radosnice se zapravo javljaju onda kada je - posle duge i teške borbe - dobro pobedilo loše, kada je ljubav pobedila bol, kada je veliki napor i trud doveo do uspeha, kada je pravda pobedila nepravdu, kada je sloboda pobedila ropstvo, itd. To su obrasci koje koristi i Holivud da rasplače gledaoce. Ali, pobeda ljubavi nad bolom se dešava i na još jednom mestu, a to su psihoterapijske ordinacije u kojima je došlo do velikih duševnih razrešenja i isceljenja duše.

Kod velikih psihoterapijskih uspeha uvek se dešava ista stvar: posle duže borbe (realnog i nerealnog ja) klijent se vraća na mesto svojih trauma i na tom mestu on ne ponavlja isto što je tada doživeo, a to je da je bol privremeno pobedila ljubav u njemu (otud neuroza kao simptom nečeg nerazrešenog), već klijent sada na istim mestima svojih trauma uspeva, uz pomoć terapeuta i pripreme, da omogući ljubavi u sebi da pobedi bol.

Da bismo konačno pobedili nešto što je ranije pobedilo nas, mi moramo postati jači od tog nečeg. Besmisleno je izazivati sukob sa onim što nas je već jednom pobedilo (stare traume), ukoliko nismo sigurni da smo mi sada postali jači. Da bi se klijent ponovo suočio sa starim neprijatnostima i traumama, ljubav u njemu sada mora biti veća od tog bola u njemu. Ljubav u klijentu (stvorena zdravim razvojem, pozitivnim doživljajima i zadovoljenim potrebama...) ima moć da istopi svaku traumu, svaki bol ranije doživljen i zapamćen. Kao što zagrljaj one majke, iz našeg primera, ima moć da topi stres proizveden nekoliko minuta ranije u duši njenog sina, tako isto novo izgrađena ljubav u klijentu (širi pogled na svet, osamostaljenost, pozitivni doživljaji...) ima moć da u terapiji istopi bol (stresove, neprijatne doživljaje, traume...) koji su mu se u životu nakupili. Ne odjednom, već jedan po jedan.

Uspešna psihoterapija otkrivajućeg i katarzičkog tipa je, ma koliko to čudno zvučalo, zapravo jedan specifični oblik fenomena "suza radosnica". Zato u psihoterapiji generalno bolje prolaze inteligentne, osećajne i osamostaljene osobe. One su se nekako izvukle iz bezizlaznog i zavisnog položaja žrtve koja uči jedino kako da se navikne na novi udarac i novi bol i sada mogu da se okrenu iza sebe, okom spoljnjeg posmatrača gledaju na tu svoju raniju poziciju i već samim tim imaju osećaj pobede.

Mora se izaći iz "modusa preživljavanja" i ući u "modus oporavka" da biste uopšte mogli da sa pobedonosnim osećajem doživite ono što ste preživeli. U stvari, uspešni klijenti su već unapred uspeli u psihoterapiji, oni to osećaju i psihoterapijski procesom samo finaliziraju ono što su već u sebi uradili: postali su jači od svog bola koji nose u sebi.

Prema tome, najkraći odgovor na pitanje u naslovu teksta je ovaj: Važno je vraćati se u prošlost u psihoterapiji da biste spremni, jači i sa više ljubavi u sebi, ovog puta pobedili ono (bol) što vas je tada privremeno pobedilo i stvorilo neurozu !

Po meni, ovo je ključna tema svakog psihološkog lečenja, svake psihološke pomoći, svake psihoterapije. Može se još pisati, ali da ostavimo nešto i za kasnije.

www.emocentar.com