Истакнути пост

PRIMALNA TERAPIJA U SRBIJI NE POSTOJI, ALI...

 Vidim da primalna terapija ne prestaje da izaziva interesovanje , čak i kod nas u Srbiji (i drugim zemljama u regionu), od objavljivanja...

понедељак, 02. октобар 2017.

ARTUR DŽANOV (1924-2017) 1/3

Ovog jutra sam saznao da je umro Artur Džanov, američki psiholog i tvorac Primalne terapije. Njegova knjiga "Primalni krik" (The Primal Scream, 1970) je svetski bestseler, a kod u Srbiji je prvi put bila prevedena 1980. ("Rad", Beograd).
          Ja mislim da je Artur Džanov najznačajni psiholog i psihoterapeut do sada. Zašto? Ako smatramo da je neurolog Sigmund Frojd rodonačelnik psihoterapije, one koja hoće da se bavi uzrocima, a ne simptomima, onda je, psiholog Džanov njegov pravi naslednik u oblasti psihoterapije. Za razliku od neo-psihoanalitičara i ego psihologa, koji su Frojdovu psihoanalizu usmerili ka uvidu i osnaživanju ega, Džanov je psihoterapiju vratio na sam početak, na Frojdovo i Brojerovo otkriće da kada klijent emotivno proživi traumu iz prošlosti, on se oslobađa tegoba. Nažalost, Frojd i Brojer nisu našli sistematski način da bez hipnoze izvode ovu metodu, a nisu uspeli ni da otkriju dublju zakonitost koja je tu postojala, a to je da se sa klijentom mora ići dalje, od pojedinačnih traumatskih scena do dečijih potreba koje su ostale nezadovoljene i koje se mogu emotivno doživeti i tako zauvek razrešiti.
          Tako su Frojd i Brojer zalutali u toj šumi koju su činila klijentova sećanja, hipnoza koja je tada bila hit, traumatske scene, abreakcija, i nisu uspeli da "provale tajni kod" porekla neuroze. To je pošlo za rukom Arturu Džanovu. On je potvrdio da se ključ neuroze krije u detinjstvu, ali je otkrio i suštinu samog patološkog procesa: kada dete duže vreme ne dobija ono što mu (emotivno) treba, ono automatski potiskuje svoj bol zajedno sa svojom potrebom. Zatim se oko tog potisnutog bola i potrebe formiraju jake psihološke odbrane (kako bi dete moglo da nastavi da razvija svoje druge potencijale) kako bi se taj bol držao u nesvesnom.
          Primalna terapija je počela sa intenzivnim terapijskim tehnikama "razbijanja" tih odbrana i tu je bilo neverovatnih uspeha, uglavnom sa klijentima koji su već duže vreme imali psihoterapijsko iskustvo i mrežu uvida, pa su sada u primalnoj terapiji dobili "kariku koja im je nedostajala". Međutim, novi klijenti, bez psihoterapijskog iskustva, nisu svi tako dobro reagovali na novu metodu koju je Džanov otkrio krajem 60-tih godina. Njegova tadašnja supruga Vivijen se brzo uključila u rad i povremeno je isticala svoj deo zasluge za otkriće Primalne terapije. Sredinom 70-tih godina, Džanov se razveo i na sudu je njegova dotadašnja supruga Vivijen dobila ekskluzivno pravo da se bavi primalnom terapijom u Americi, a Džanov je sa svojom novom ženom, France, otišao da živi i radi u Francuskoj. Primalni Institut u Parizu, osnovan 1982. obeležio je drugu fazu u razvoju primalne terapije, a izveštaji o rezultatima su opet bili kontroverzni. Džanov kaže da je, zbog velikih poreza i troškova, posle nekoliko godina morao da zatvori Institut, i 1989. godine Džanov je sa France ponovo otvorio svoj centar, Primalni Centar u Los Anđelesu, koji je bio i edukativni centar i klinika za rad sa pacijentima.
          Džanovljevi su postepeno i bez velike pompe modifikovali metodologiju Primalne terapije, tako što se postepeno smanjivalo korišćenje agresivnih tehnika "razbijanja" odbrana, a uvodile mnogo suptilnije tehnike zaobilaženja odbrana i dolaženja do osećanja. Prateći literaturu iz te oblasti tokom svih tih godina, primetio sam da su i drugi psihoterapeuti, bilo da su u nekom trenutku radili kod Džanova, ili nezavisno od njega razvijali ono o čemu je on pisao, takođe sve više isticali problematičnost te Džanovljeve ideje da se odbrane moraju razbijati "silom i nasiljem" kako je on na jednom mestu u "Primalnom kriku" napisao. Kada sam ga pre par godina u emailu podsetio na toj njegov stav, on mi je odgovorio da su to bile "revolucionarne 60-te godine" i da je to napisao u duhu tog vremena.
          Nažalost, predrasude su pratilie Primalnu terapiju dugo posle "Primalnog krika", sve do danas. Stručnjaci i laici kritikuju "terapiju primalnim krikom", iako nikada nisu bili na terapiji, zbog njene grube metodologije, iako je ta metodologija davno napuštena. To znam jer sam 2007. bio na Primalnoj terapiji u Primalnom Centru.

(nastavak sledi...)

2 коментара:

  1. Složio bih se da je u Arthur Janov (američki psihijatar ruskog porekla) najznačajniji psiholog i psihoterapeut do sada. Njegov metod je jedan od retkih za koji se može reći da "zaista radi posao".
    Zamerka je što on obeshrabruje lično angažovanje pojedinca u "samo-primalenju", (pa njegov privi pacijent je sam došao do primala bez da je Džanov išta znao o primalu)...
    Zatim, on vlastitu primalnu terapiju predstavlja kao novu, jedinstvenu metodu koju niko ne može da radi osim njega i onih koje je on obučio. I uz to svodi čitavu stvar na fizičko-biološki nivo čoveka, odbijajući svaki metafizički i duhovni aspekt zbivanja koji se dešavaju pri primalu.
    Daleko pre njega i daleko pre nego je postojala savremena psihologija znalo se za to što se u njegovoj terapiji naziva "primal", ako i za značaj ponovnog proživljavanja potisnutih utisaka u svesti.
    Tako je postupak daleko sistematičnijeg, aposlutno šireg a često i dubljeg vraćanja u neproživljene i potisnute doživljaje još u drevna vremene bio poznat u Toltečkoj mistici i bio poznat pod nazivom "rekapitulacija" koja je bila samo jedan (doduše jedan vrlo značajan) od postupaka koji su se primenjivali u toltečkoj mistici. Detaljno je to opisano recimo u knjigama doktora antropologije i mistika Karlosa Kastanede. Interesantno je da se na više oblike toltečke mistike nije moglo preći ako se u potpunost, sistematično i detaljno ne pređe čitava "rekapitulacija".
    Takođe taj metod je delić prakse u astanga-yogi gde se još spominje u čuvenim Patanđalijevim yoga-sutrama pri objašnjenju pojma "samskara" (neproživljenih impresija, utisaka, u svesti iz ovog i prethodnih života - "samskare" su tamo definisane kao "koreni uzrok stagnacije u duhovnom razvoju"). I danas u Indiji postoje mnogi ašrami koji sprovode najrazličitije metode koje pomažu čoveku da dođe do svojih potisnutih "samskara", razreši ih i oslobodi ih se kroz njihovo ponovno proživljavanje...

    Poseban doprinos i značaj rada Arthura Janova je u tome što je on ovu temu obradio na naučan način (to niko nije uradio pre njega tako detaljno, praktično i efikasno), a posebno što je razvio pouzdan, razrađen, sistematičan metod dovođenja osobe do praga vlastitih potisnutih osećanja (i generalno, ne samo osećanja, nego opštih neproživljenih utisaka, ožiljaka u svesti, tj. samskara).

    ОдговориИзбриши