OD OSEĆAJA KRIVICE DO LJUBAVI

Veliki broj klijenata može da priča o bolnim sećanjima, a da ipak zadrži emociju negde duboko u sebi i ne zaplače. To je uobičajena odbrana od dirljivog bola, koja se često sreće. Pošto je moj pristup usmeren na prepoznavanje i doživljavanje osećanja, naravno da nam je važno da nađemo načina da tu emociju probudimo i priključimo klijentovoj priči. Jer potisnuta osećanja se mogu potpuno razrešiti samo ako uspemo da ujedinimo misli i emocije u jedan doživljaj. To pokušavamo da postignemo u Emocionalnom metodu, što nije uvek lako. Ponekad se dešava da je emocija bola odvojena od svog pravog uzroka, a ponekad pravi uvid nije praćen emocijom. Veština Emocionalnog terapeuta se sastoji u tome da uspeva da sjedini jedno i drugo u autentičan doživljaj nekog gubitka iz prošlosti.
          
          U traganju za emocijom ispod klijentove priče, može nam se desiti da se usmerimo isključivo na situacije iz prošlosti u kojima je klijent bio povređen od strane neke značajne osobe. Međutim, ukoliko previdimo da duševni bol može biti i osećaj krivice (griže savesti), može nam se dogoditi da seansa predugo bude neproduktivna. Povreda je kada je nama neka emotivno značajna osoba nanela bol nekim svojim postupkom ili rečima, a osećaj krivice (koji je takođe jedna vrsta duševnog bola) nastaje kada smo mi povredili drugu osobu. Prethodnu rečenicu sam namerno napisao u prošlom vremenu, zato što se osećaj krivice često javlja tek posle nekog vremena, a ne uvek odmah posle našeg postupka. 

          Jedna moja klijentkinja je u seansi dugo pričala o tome zašto je nezadovoljna u životu i zašto "ne ume da živi". Tražili smo šta je to njoj nedostajalo u detinjstvu i mladosti pa je razvila taj svoj hendikep. Govorila je o majčinim negativnim komentarima na račun njene ličnosti i delovalo je da to može biti direktno povezano sa njenim negativnim stavom prema sebi. Međutim, ona je snažno branila mogućnost da je ona stvarno bila loša prema nekim ljudima i da je to njenoj majci davalo razlog da je grubo kritikuje. I ja sam od nje tražio da navede neku od tih situacija u kojima je ona bila loša prema nekome. 

          Klijentkinja je vrlo brzo setila svoje najbolje drugarice iz detinjstva, sa kojom je posle jedne svađe grubo raskinula dugogodišnje prijateljstvo. Ona je tek posle godinu dana shvatila da je previše netaktnično prekinula taj odnos. Pozvala ju je, sastala se sa njom, izvinila joj se, ali do potpunog pomirenja nikada nije došlo.

          U tom trenutku ja sam je upitao šta oseća prema toj drugarici i ona je počela da plače i da govori koliko joj je ona značila, ne samo zato što su bile drugarice, već i zato što je ona njoj bila veza sa sećanjima iz detinjstva. Dugi niz godina izbegavala je da se seća svog detinjstva, zato što joj je bilo bolno da se seća prekida prijateljstva sa najboljom drugaricom.

- Vi nju, imam utisak, u stvari i dalje volite! - opet sam intervenisao.

          I klijentkinja je ušla još dublje u to osećanje bola zbog tog prekinutog prijateljstva, ali i zbog prekinutih veza sa detinjstvom. Rezultat ovog proživljavanja je bio vrlo katarzičan i efektan i ona se na kraju seanse osećala kao da je prodisala jer je doživela veliko unutrašnje rasterećenje.

          Ovaj primer, osim što pokazuje kako se od prepoznavanja i doživljavanja osećaja krivice može doći do osećaja ljubavi, još jednom potvrđuje i naše kliničko zapažanje da nesvesna potisnuta osećanja vrše jak pritisak na dušu i telo i da se ona mogu razrešiti onda kada se prevedu u životne gubitke, uz doživljaj koji objedinjuje i ljubav i bol. 

Vidi: www.emocentar.com