KADA ĆUTANJE NIJE ZLATO...

      

Imam klijente koji su, kao deca, izvukli pogrešne zaključke iz nekih događaja, nikada ni sa kim nisu imali prilike da pričaju o tome, i to im je zagorčalo život mnogo više nego što bi se moglo pretpostaviti. 

       Jedan klijent je, kao dete, ismevao svog druga u školi i jednog dana ovaj ga je zamolio da to više ne čini. Moj klijent, umesto da zaključi da je pogrešio i da mu se izvini, zaključio je da je po prirodi loš. I pošto je u sebi stalno nosio to osećanje, on je godinama "junački" trpeo podsmevanje druge dece kao kaznu za to što je loš. Rezultat je bio strah od komunikacije sa ljudima.

       Druga klijentica je, kao dete, upoznala devojčicu neobičnog izgleda, koja je imala nežnu i brižnu majku, kakvu ona sama nikada nije imala. Ona je postala fascinirana tom devojčicom i tajno je godinama imitirala zato što je zaključila da mora da bude kao ona, da bi i njena majka postala nežna i brižna prema njoj. Taj pogrešan zaključak je doprineo da dugi niz godina ima utisak da su drugi ljudi „viša vrsta“ u odnosu na nju i da ona nikada neće imati pristup tom svetu, ma koliko se trudila.

        Ćutanje dece o onome što ih muči godinama raste kao grudva snega i može, zajedno sa drugim faktorima, proizvesti ozbiljne psihičke posledice.

        Naravno, da bi deca pričala o onome što ih tišti, moraju da imaju oko sebe neku osobu koju prepoznaju kao dobrog slušaoca i koja ih neće povrediti. Idealno je da to bude roditelj, ali to može biti i neko drugi. Nažalost, deci se često čini da nemaju kome da kažu šta im je na duši i onda mi budemo prvi koji čujemo takve ljudske najdublje i najintimnije tajne onda kada ta deca odrastu i odluče da nam se povere.