ŠTA JE ZAJEDNIČKO RAZLIČITIM KLIJENTIMA?

Primećujem velike razlike u načinu na koji ljudi pristupaju svojoj životnoj priči i priči o svojim problemima. Po tome je svako od nas jedinstven. Neki se zbune, blokiraju i samo gledaju u mene, čekajući nešto, neku mudrost, neku moju priču, neki savet. Neki kreću oprezno, nepoverljivo, bojažljivo. Neki odmah počnu da plaču, rasterete se na početku, a zatim u sledećih par seansi prilično intelektualni i neemotivni. Neki klijenti se najpre izvinjavaju što su zaplakali, ali ubrzo shvataju da im je ovo dobra prilika da izbace što više toga iz sebe i postepeno uče kako da dožive svoja osećanja, i sve češće plaču. Ali, ima nečeg što se ponavlja: klijenti se ustručavaju da zaplaču glasno. Pustiti glas za vreme plakanja, glasno plakati, zaridati, e to je svim klijentima (ima izuzetaka) problem. To je ta granica koja odvaja malo emotivno rasterećenje od emotivne psihoterapije. Zašto? Zato što, možemo imati različite teorije o tome, glasno plakanje otvara neke brave i kapije u nama koje tiho plakanje ne može. Glasno plakanje vas vodi do samog izvora bola, autoputem sa nekoliko traka, dok je tiho plakanje staza ili makadamski put kojim ne možete dugo ići, od koga se umorite i odustanete od svog cilja. U stvari, telo odustaje od svog cilja, ako ne može da plače bez zadrške. Telo zaustavlja plakanje ako ono nije potpuno, neinhibirano, slobodno, glasno. Postoji tu neki princip „sve ili ništa“ kada je plakanje u pitanju: ili ćete obuzdati svoj plač, prigušiti suze, zaboleće vas glava i loše ćete se osećati, ili ćete se isplakati „do kostiju“ i dopreti do srži svog bola, do nekih važnih sećanja, osećanja i uvida.

Mnogi klijenti previše pričaju, kao da pričom teraju osećanja od sebe, kao da pričom preleću preko osećanja, ne obraćajući pažnju na njih, ne primećujući ih, baš kao što su uvek to radili. U Emocionalnom pristupu su osećanja od ključnog značaja i zato ćemo takve klijente morati da zaustavimo...

„Stanite, mislim da preskačete neka osećanja dok tako pričate. Hajde da vidimo koja su to osećanja.“

Ispod priče većine ljudi, postoji jedna „podzemna reka osećanja“ koju može da vidi i čuje samo dobro uvežbani terapeut. Taj skriveni emocionalni tok je nama bitan, ne bujica reči na površini, koja je samo maska. Svaka opširna priča klijenta se obično svodi na par reči ili kratkih potresnih rečenica, kao što su: „U stvari, ja sam nesrećna!“, „Trebalo mi je da me samo zagrliš, tata!“, „Mnogo si mi nedostajala, mama!“, itd. Podzemni emotivni tok ima veze sa različitim osećanjima koja su kod klijenta bila pokretana tokom niza godina, ali nikada nisu doživljena. Zašto nisu doživljena? Ne zato, kao što misli Džanov, što su bila „prejaka“ za dete, već zato što su proizvedena u jednoj nebezbednoj životnoj situaciji, kada je osoba koja treba da sluša njegove muke (roditelj), istovremeno i osoba koja mu nanosi bol. To je bila situacija gde je trebalo „spašavati živu glavu“, a ne doživljavati osećanja. Jedna od ključnih stvari koje mislim da Džanov nikada nije uspeo da primeti (ni on ne može sve) jeste da bol koji deca osećaju u originalnoj situaciji u stvari nije taj bol koji se podstiče u terapiji. Ono prvo je zatvarajući bol, i ne bi bilo koristi da ga je dete nastavilo da doživljava, a u terapiji se ohrabruje otvarajući bol, koji je zapravo jedna naknadna reakcija na ono kroz šta smo prošli kada smo „izvukli živu glavu“. Bol u terapiji je bolan ali je istovremeno i rasterećujući i prijatan, dok je bol u originalnoj traumatskoj situaciji samo bolan i neprijatan. Ne znam zašto Džanov nikada nije napravio očiglednu razliku između onih trenutaka kada se spašavamo od izvora bola, bežimo ili se borimo (fight or flight), koji ja nazivam modusom preživljavanja i trenutaka kada svatamo da je ugroženost u realnosti prošla i sada se suočavamo sa epilogom traume, koji može biti pozitivan ili negativan (ili smo pobedili i zaustavili izvor bola, ili smo izgubili i suočavamo se sa gubitkom), što ja nazivam modusom oporavka. To su dva suštinski različita modusa, dve suštinski različite situacije, zbog čega je doživljavanje osećanja u tim situacijma bitno različito i ima različite efekte. Konkretno, kada neko plače jer mu majku odvode u bolnicu, to plakanje nema razrešavajući efekat, mada mu se ne može poricati vrednost privremenog ventiliranja napetosti. Naravno da bi bilo još gore kada bi to dete ili odrasla osoba u toj situaciji potisnuli taj plač. Međutim, možemo mi plakati mnogo dok je neko naš bližnji u opasnosti, to plakanje nikada neće imati kvalitet prijatnog, rasterećujućeg, oslobađajućeg i „bezbolnog“. Crni oblak opasnosti i ugroženosti uvek će nam biti iznad glave i mi ćemo mnogo više biti angažovani oko pomoći toj bližnjoj osobi da ozdravi, nego što ćemo moći uopšte da plačemo. („Koliko je strašno moralo biti kad se ni plakati nije moglo? Duško Radović) Plakanje u terapiji ima kvalitet mirenja sa bolnom i definitivnom istinom, kvalitet prihvatanja naše bolne istine koju smo dugo odbijali da prihvatimo. Plakanje u terapiji jeste bolno, ali je istovremeno i vrlo oslobađajuće i razrešavajuće. Taj kvalitet nikada nema plakanje u trenucima dok trauma traje. Ne znam zašto ovo Džanov do danas nije uspeo da vidi, jer deluje prilično jednostavno. On se iz nekog razloga više usmerio na „intenzitet bola“ koji dečiji organizam ne može da podnese, a odrasli organizam može, iako i on dobro zna da ima dece koja uspeva da ima retroaktivne emotivne doživljaje (primale), čak i sam opisuje u knjizi „The feeling child“ (Dete koje oseća) kako je terapijski radio sa svojim sinom. Ali dobro, sve su ovo više teorijske razlike i finese, a ne stvar praktičnog rada sa osećanjima.